Аутор: Десанка Максимовић
Страна: 144
► Остали детаљи

Јер важно је само оно што је вечно:
месеца и срца узрок полазни;
и, ма колико било противуречно,
волети треба што су пролазни
лепоте часови...

Од своје прве збирке из 1924. године па до данас Десанка Максимовић (1898–1993) опчињава читаоце својим умећем да од неизговорених стрепњи и нејасних чежњи и слика ствара поезију која је једноставна, непосредна и разумљива. Њене речи су искрене, отворене према човеку и животу, њени су стихови пуни лирске мисаоности, а у њима је песник Иван В. Лалић уочио јединство животног искуства, талента и мудрости.

Између слутњи и сете, песме попут Стрепње, Опомене, Верујем, Пролетње песме, Крваве бајке, Покошене ливаде, Тражим помиловање и данас представљају право духовно уточиште.

„По својој мотивској разноврсности и богатој лирској скали од најједноставнијих тонова до дубоких и мисаоних сазвучја, лирика Десанке Максимовић се указује као срећна могућност да попут вечите песничке сенке прати свога читаоца од његових првих корака у живот, па надаље.“
– Стеван Раичковић