МИКРО КЊИГА
    од 1984. год.
    ✚ Православни подсетник
    ♥ Lista želja
    Билтен
    Форум
    Контакти и питања
    Knjige ▹ PravoslavljeПразници и славе

    Prikaži 3 puta
    veću sliku


    Коју Cлаву cлавиш
    Пред крај протекле године, када православни вјерници пред и током Божићног поста празнују многе крсне славе, изашла је занимљива књига „Коју славу славиш” (Лагуна). Аутор књиге је публициста, писац, искусни новинар Момчило Моца Петровић. Но, књига није само занимљива, већ и поучна, својеврсни „енциклопедијски рјечник“ српске крсне славе, која је, додајмо, уврштена и на Унескову листу свјетског нематеријалног културног насљеђа. А, Петровић, разумљивим рјечником доноси све што је сазнао, истражио, доживио и видио када је у питању празновање, значај, коријени крсне славе, као и житија светаца које прослављамо као наше заштитнике.

    „Може звучати као оксиморон, али постало је модерно ослањати се на традицију, па у том контексту враћања коренима нису заобиђене ни крсне славе, тим пе што се њихово обележавање од последње деценије XX столећа донекле узима и као пркос претходном полувековном потискивању религије. Да ли, међутим, поновно успостављање традиционалних вредности значи и њихово доследно поштовање или је традиција заправо деградирана тиме што је уопште нашла места у модерном друштву и животу – овим се проблемом и феноменом бави Момчило Петровић у својој књизи под називом 'Коју славу славиш'”, записао је Душан Милијић.
    Зашто и како сте уопште дошли на идеју да напишете књигу „Коју славу славиш”? Поред литературе, с ким сте се још консултовали?

    Рад на књизи о славама почео сам пре седам година, када је српска слава кандидована за упис у Светску листу нематеријалног културног наслеђа Унеска. Као новинар писао сам о томе, а онда се у једном моменту испоставило да материјала има довољно за опсежан фељтон. У исто време, кроз разговоре са колегама и из реакција читалаца, схватио сам да се о славама – иако се њима сви дичимо, и сви их славимо – недовољно зна. Ретко ко је, на пример, од људи које сам питао – а били су различитих занимања и нивоа формалног образовања – прочитао житије свеца свог заштитника. Такође, о самом начину прославе славе знало се само оно што се са генерације на генерацију преносило усменим предањем, и некад са православљем није имало много везе... А није било књиге у којој би то могло да се прочита, бар не такве која би била написана савременим и разумљивим језиком и јасним стилом.

    Који су то „квалитети” који су крсну славу „препоручили” да уђе у корпус свјетске духовне баштине?

    Свакако је то јединственост. Уосталом, осим славе, на тој су листи из српске традиције још и коло и гусле, оно што „само Србин имаде”. Око свеће се на дан „свог” светитеља окупљају и Срби и Албанци католици, те Бугари и Румуни, али једино Срби том чину придају оволику важност, и обичај негују с толико љубави и пажње. Оваква посвећеност слави последица је историјског развоја коме је правац одредио Свети Сава, као први архиепископ самосталне Српске цркве. Његова упутства о слављењу светитеља у корену су данашњих наших слава.

    Која су основна материјална обиљежја прослављања крсне славе, а који је њен духовни значај? Које су основне заблуде (и грешке) када је у питању прослава крсне славе?

    Слава је чин којим се одаје почаст светитељу, као заштитнику и као заступнику породице и њених молитви код Бога. Предмети који се користе у славском обреду: икона, освећена водица, славски колач, кувано жито или „кољиво”, вино, свећа и тамјан и њихова симболика, у функцији су овакве улоге.

    Пре него што се нешто каже о грешкама које се у прослављању чине, треба, оправдања ради, рећи да од Савиних времена до средине 19. вијека нису постојала јединствена и прецизна упутства о спровођењу славског обреда. Славило се како је ко мислио да треба, и „како су радили наши стари”. Отуда она народна „Колико села, толико обичаја”... Тек 1862. Црква је прописала обавезне обредне радње и њихов редослед код слављења, али су разнолики обичаји остали, и данас представљају украс и богатство фолклора.

    Што се грешака тиче, мислим да је највећа, и најчешћа неумереност и бахатост свечара, који славу користе да се размећу својим материјалним богатством. Такво понашање у дубоком је нескладу са суштином славе. Знате, у неким крајевима на југу Србије домаћин славу цео дан престоји на ногама. Верује се да му је тог дана светац гост, и он му стајањем исказује поштовање. Требало би да достојанствено понашање свуда буде обележје славе. Јер, то је свечан и узвишен породични догађај и понашање свих оних који на неки начин учествују у њему треба да буде примерено таквом њеном карактеру.

    Што се мањих грешака тиче, најчешћа је грешка слављење у ресторану или кафани. Слава је породични празник, чији је саставни део, на пример, свећење водице и кропљење просторија у дому њоме. Не можете то у кафани, наравно. Још мање је замисливо слављење без иконе светитеља, а њу – ако иоле има разума! – нећете носити у кафану! Црква, међутим, дозвољава да се – ако околности, на пример, мали стан, налажу - гости угосте у кафани, под условом да је претходно цео обред изведен у складу са правилима које Црква прописује: ако је претходног дана свештеник светио водицу у кући, ако је домаћин на дан славе однео колач у цркву... и све остало што треба и како треба.

    Да ли је тачно да прослављајући крсну славу, крсно име, у ствари обиљежавамо и сјећање на наше (крвне) претке, односно дан када су они примили хришћанство?

    У праву сте. За разлику од Руса, који су, у време цара Владимира, у хришћанство прешли сви одједном, Срби су у Христову веру улазили племе по племе: једни су се крстили на Светог Николу, други на Свете Враче, трећи на Ђурђевдан... и свако новокрштено племе узимало је за свог покровитеља и заштитника оног светитеља на чији се дан крстило. Томе су светитељу, као божјем посреднику, почели да се моле, и његов дан су у години свечано прослављали. У свјетлу овог поједностављеног порекла слава како га тумачи Црква, сви који славе Аранђеловдан, на пример, сматрају се потомцима једног племена које се кроз време растурило...

    Овакво је веровање посебно сачувано у Црној Гори, због очуваног колективног сећања племена, и наглашенијег његовања породичних веза него у осталим православним крајевима.

    Којих старих обичаја се још увијек држимо и требали бисмо да се држимо приликом празновања Бадњег дана, Божића, Нове године?

    Најкраћи одговор био би – свих! Божић је, уз Ускрс, највећи православни празник, и Црква га слави литургијом. Све остало је фолклор, део традиције и као колективно сјећање, део националног идентитета. Божићи које памтимо лепо су сећање на детињство нас одраслих, зашто бисмо нашу децу лишавали тога?


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Коју Cлаву cлавиш
    Издавач: Laguna
    Страна у боји: 310
    Povez: meki
    Писмо: ćirilica
    Формат: 13x20 cm
    Година издања: 2020
    ИСБН: 978-86-521-3905-7
    Naručite
    Cena: 1.200 RSD
    Cena za inostranstvo:
    12,00 EUR
    Kom.:
    ili
    Naručite telefonom:
    Nije radno vreme
    nismo dostupni na telefonu





    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    MIKRO KNJIGA D.O.O.
    Kneza Višeslava 34, 11030 Beograd, Srbija
    e-pošta: prodaja(а)mikroknjiga.rs
    Komercijalna banka: 205-33117-65
    Matični broj: 07465181
    Šifra delatnosti: 5811
    PIB: 100575773
    Dokumenti o identifikaciji

    © Mikro knjiga 1984-2021