У фокусу читаочеве пажње поново се нашла вредна књига ауторке Миле Јојкић Војновић, а за разлику од њеног веома занимљивог и иузетног првенца-романа, овде се ради о збирци, углавном интимистичке поезије под насловом ПЛАВЕ СЛУТЊЕ. Сам наслов асоцира на драге, питоме дане младости, када је све изгледало могуће, на дохват руке, од првог изданка траве, па до бескрајности небеског плавила, када су прсти могли да досегну сунце или мекоћу ноћи и месечине, али, када је опет изгледало све тако далеко, магловито, скоро недостижно и чежњиво. Наравно, реч је о познатој апсурдности, коју само младост уме да приреди и смести је у емотивне оквире посматрача, актера, а у овом случају. конкретно саме ауторке. Баш такве и сличне противречности су оно по чему целог живота памтимо, не само догађаје, датуме, него и ритмику размишљања у тим младалачким данима. То нам доцније употпуњава и обогаћује комплетан живот и, зависно од опредељења, склоности, знатижеље или упорности, ствара од нас људе, пуне разумевања и за друге, колико и за саме себе.

Тодор Бјелкић