Аутор: Жељко Вукобратовић
Страна: 142
► Остали детаљи

Обично се на крају књиге пише о ономе што је написано али ја ћу овај пут писати о ненаписаном или о ономе што је остало у покушају да буде написано. Не мислим о ономе што се налази између редова текста нити о томе на шта вас асоцијације на основу њега могу навести, него о нечему што је застало на пола пута (или у већ којој фази) и ту се угасило. Иза сваке написане књиге, посебно књиге поезије, остане нарамак згужваног папира или избрисаних белешки из меморије рачунара. На први поглед изгледа као промашен подухват, а и потпуно је несувисло писати или било шта рећи о неславном послу, о одустајању од писања, о ненаписаном. Шта написати о тачки на којој се преломило и одлучило да се одустане од првобитне намере. Међутим, тачка одустајања је у ствари линија. Граница којом је окружено свако стварање па и писање, или још боље уместо границе рећи фронтијера, широки фронт, широки појас.

Појас у коме се неповратно губе почетне замисли, идеје, занос. Простор ван нама познатих димензија у коме владају тајне силе што одлучују да ли нешто може заживети или ће се насукати и разбити о хриди немоћи и малодушности. У том простору писац је увек без мапе, додуше има свој унутрашњи компас који му указује на којој су страни воде: прејаке ироније, наглашене мелодраматичности, баналије, елементарног бесмисла…