Аутор: Иван Димитријевић
Страна: 334
► Остали детаљи

„Зарањајући у свијет наших пословица и изрека, аутор се истовремено отиснуо на брођење просторима колективног памћења. Како се каже у Предговору:„… човек је пречесто заслепљен мишљу о свом сталном напретку, уверењем да може решити сваки проблем, због чега његовом оку знају да измакну просте чињенице, попут оне да постоје вечни проблеми…“

У књизи се обрађује тридесет пословица и изрека, од оних широко распрострањених (нпр. ружан к’о лопов, рука руку мије, образ обадвије итд.) до оних мање познатих, нпр ђевојке расту ка и зла трава или не дави се ђаво маслом. Једна од особина која ову књигу чине популарнолингвистичком јесте то што није оптерећена научним апаратом – на све изворе тог типа упућује се неформално, па је текст непрекинут, питак.

Ова књига биће од интереса не само онима који траже занимљиво штиво него и свима онима у чијем је пољу интересовања културна антропологија, међукултурна психологија и антрополошка лингвиситика.“

Данко Шипка