Новинарски текстови кратког су века. Могу бити дивно написани, садржајем богати и занимљиви, па ипак им је дужина живота одмерена природом медија: нови број новина (ако је о штампи реч), нове актуелнсоти, нове теме. Чак ни текстови који нису строго везани за тренутак објављивања – као што је то често случај са интервјуима у којима се слика шири портрет саговорника – не могу избећи судбини. Једини начин да се спасу јесте сакупљање текстова у књигу која је по својој природи дуговечна, трајна. Из једне такве жеље настала је ова збирка разговора, плод мог дугогодишњег новинарског рада у Паризу, разговора објављених у српској штампи – Данас, Европа, Кишобран, Нови магазин, Печат, Политика – оних који су  наилазили на запажено занимање читалаца, ако је судити по томе што је до м ене допирало. Неки од листова и часописа с којима сам сарађивала, попут београдског недељника Европа и месечника Кишобран који је излазио у Ванкуверу, у међувремену су нестали, тако да сам, састављајући ову књигу, покаткад имала утисак да пружам руку двоструким бродоломницима.

Зашто интервју? Од свих новинарских жанрова интервју је, чини ми се, најподеснији за ставарње слике не само о личности саговорника, већ и о времену и свету у којем живимо. Захваљујући дијалошкој форми, интервју поседује ону драж непосредног казивања, аутентичности и уверљивости сведочења која је у односу на друге жанрове, њему можда најсвојственија. Иначе, то је захтеван жанр који изискује припреме и напоран рад на компоновању текста, његовој динамицу и ритму, повезивања одговора, али и на језичкој обради будући да се саговорници почесто понављају, праве дигресије, користе у говору поштапалице или, пак, не могу у тренутку да нађу праву реч за оно што желе да кажу. Ипак, задовољство рада на интервјуу код мене је увек претезало у односу на све друго. Задовољство слично ономе које осећам кад напишем причу: као да сам транскрибовала сусрет с јунаком неке истините приче.

Како су моји саговорници већином писци и уметници – српског, односно југословенског и странох порекла – разговори са њима углавном се тичу њиховог личног и стваралаштва уопште, као и њиховог уметничког и људског погледа на свет. Мира Поповић – из предговора