Autor: Stevan Hadživuković
Strana: 136
► Ostali detalji

Predgovor

 
Demokratija, kao jedan od načina političe organizacije, od starog veka do danas postoji kao pojam ili politička praksa i zbog različiog  tumačenja  nastaju teškoće da joj se da pravi smisao.

1) Uprvobitnom,, originalnom značenju građaniinjihova tela imaju direktno pravo da donose političke odluke. Ovo je procedura je nazvana direktna demokratija i danas se u modernom svetu  skoro i ne primenjuje.

2) U drugom  značenju, to je oblik vladavine gde građani ostvaruju svoje pravo preko izabranih predstavnika koji su im odgovorni. To je poznato kao predstavnička demokratija.

3) U vladavini gde vlast većine, preko konstitutivnog ograničenja,  garantuje manjini da može da uživa kolektivna i individualna prava, kao što je sloboda govora i versko opredeljenje; ovaj oblik je poznat kao liberalna ili konstitucionalna demokratija. Reč demokratija se često upotrebljava da karakteriše  neki  politički ili društveni sistem, bez obzira na to da li je  to oblik demokratske vladavine u smislu jednog od prethodnih  značenja i  teži da umanji društvene i ekonomske razlike, posebno one koje proizilaze iz  nejednake raspodele  privatnog vlasništva.   

Antička Grčka je najočigledniji primer vladavine direktne demokratije. Ta demkratija je karakteristična  za  mnoga primitivna društva i moderni antropolozi je vezuju u glavnom za preistorijsko vreme. Platon i Aristotel su stvorili  teoriju o političkoj demokratiji. Najbolju definiciju demokratije dao je Aristotel govoreći o   državi. Po njemu demokratija je tamo gde su ljudi slobodni  i siromašni i predstavljaju većinu u  vlasti države. Ova definicija se u osnovi razlikuje od njene primene u modernom vremenu.

Direktna demokratija, u kojoj svi građani učestvuju, bila je moguća zbog ograničene veličine tamošnjih država. U to vreme gradovi su bili mali i  zajedno sa okruženjem nisu prelazili više od nekoliko hiljada stanovnika. Žene nisu imale pravo glasa kao ni brojni robovi. Ta demokratija  je bila u saglasnosti sa  poretkom gde su robovlasnici  uživali sva prava.  Ta se vlast nije kvalifikovala  kao pravna i legislativna institucija.

U antičkoj demokratiji  svi građani  učestvuju  u zakonodavnoj skupštini i  bili su da glasaju. Ovakvi sistemi nisu mogli da deluju u većim državama  i njima  se nije moglo rukovoditi  na ispravan način. Ovaj tip demokratije je bio   u staroj Grčkoj u  petom veku pre naše ere. Politička istorija datog  perioda odlikuje se borbom između dve države Atine i Sparte,  jedna sa demokratskom a druga sa oligarhijskom organizacijom. Sukob se završio  pobedom Sparte. Atinska demokatija se nikad nije povratila  od ovog udara. Posle dugog perioda opadanja  konačno je nestala sa nastankom Rima.

Grčka demokratija je postojala u istoriji u kratkoj epizodi i nije imala većeg uticaja na moderne demokratske države. U poređenju  sa grčkim gradom - državom, Rim je bio oligarhijska republika i postepeno je prerastao u autokratsku imperiju. Kasnije države su bile plemenske i feudalne, a u 16. i 17. veku bile su transformisane u apsolutne monarhije. Srednji vek uz to odlikuje  postojanje više nezavisnih republika koje su  bile oligarhijske i  ne demokratske. To je bila situacija sve do Američke i Francuske revolucije. Današnje demokratske vlade su zakonodavne i sa legislativnim parlamentom.  Njihova etička osnova  počiva na tome da su svi  ljudi jednaki  a  vlade postoje da sprovode  prava i da  zaštite svoje i interese građana. Do ovoga se došlo još  u srednjem veku,kada su se nove osnovne  demokratske premise pojavile i postepeno potvrđivale u vremenu.

Jedna od najvažnijih novih ideja je moderna koncepcija konsititucije.  Uopšte uzevši, starije generacije su gledale na zakon kao na oganičavanje u vršenju političke vlasti. Ali za naslednike kraljevstva kao i za mnoge primitivne narode, zakon je starodrevni običaj koji se teško menja. Kraljevi nisu propisivali zakone već su ih oni obavezivali  isto kao i ostale subjekte. Ova ideja je osnažena konceptom prirodnih zakona  koje su razvili stoici i hrišćanski mislioci krajem antike. Za hrišćanske teologe univerzum je kreacija svemoćnog Boga čija savršena i nepromenjena volja  je obavezujuća za sva bića.. Moderan pogled o premoći konstitucionalnog zakona je nasleđen direktno iz srednjovekovbnog  koncepta.  

Srednjovekovni politički poredak  se dezintegrisao u 15. i 16. veku, pošto je vlast monarha porasla i  omogućila ideju apsolutne suverenosti. Jedini značajan izuzetak bila je Engleska, gde je tradicija srednjoevekovnog parlamentarizma bila posebno snažna. Sredinom 17. veka izbio je sukob između religijskog i konstitucionalnog problema koji je vodio do otvorenog prekida između kralja i parlamenta; parlament je pobedio i umanjio upravni značaj kralja. Pobedonosnom revolucijom 1688. vlast engleske monarhije je  konačno ograničena. Parlament je imao potpunu kontrolu u zakonodavstvu i finansijama.  

Najbolji način da se spreči zloupotreba vlade. je da se vlast podeli na legislativnu  i izvršnu i da ona ne bude u istim rukama. Uticaj Džona Loka i njegove rasprave (1690) su bile prilagođene engleskom revolucionarnom pokretu, ali je to moglo da ima mnogo šire značenje. Lokova teorija o razdvajanju vlasti je postala popularna i na evropskom kontinentu.  Monteskje je dvema vlastima, koje treba da su odvojene dodao i sudsku. Ta doktrina je bila prihvaćena od britanskih severnoameričkih kolonija i od američkog sistema vlasti.

O Civilnoj vladi

Ove teorije u praksi i primeni u 17. veku imale su veliki značaj u razvitku konstitucionalne demokratije. Balans vlasti u Engleskoj se pomerio od kralja ka parlamentu koji je ostao oligarhijski i kao takav bio nedemokrstski.  Odsustvo neke značajnije promene  nije dovelo do bitnije modifikacije sve do reformskog akta iz 1832.

Pre  Američke I Francuske revolucije, Žan Žak Ruso je bio na striktno demokratskoj  poziciji. Sa tim stanovištem se predstavio u Društvenom ugovoru (1762). Zalagao se za direktnu demokratiju mada taj izraz nije nikad upotrebio.

Konstitucionalno demokratija je bila uvedena  kao posledica Američke revolucije.  Ono što su Amerikanci želeli  bila je ne samo konstitucionalna nego i demokratska vladavina kao krajnji cilj.

Takođe, veliki značaj u istoriji moderne demokratije imala je Francuska revolucije. Još od 16. veka Francuska je bila apsolutna monarhija, izuzev nekoliko malih  podrčja koja su zadržala provincijski status države I bilo je malo revolucinara koji su imali interes da to ožive. Njihova inspiracija je dolazila od filozofije prosvećenosi sa radikalnom novom koncecijom  o pravima čoveka.  

Francuska revolucija je imala veliki i neobičan efekat na razvitak moderne demokratije. Bila je uspešna u podrivanju starog režima i pozitivno je delovala na ideal slobode, bratstva i jednakosti. Taj ideal je bio ovaploćen u nizu osnovnih reformi od  Dekleracije o pravima čoveka do Napoleonovog zakonika koji  je  promenio lice Evrope. Većina  revolucionara verovala  je da su legalna i socijalna jednakost cilj koji je opravdavao upotrebu bilo kog političčkog sredstva. Ta ideja je bila jedna od  najmoćnijih snaga Francuske revolucije.

Glavni podstrek demokatiji u Evropi  došao je od njenih ideja   i  raznih nacionalnih pokreta koji su se pojavili posle tog  istorijskog događaja. Kada su oštrice revolucije otupele, išlo se za tim da se tradicija prilagodi sopstvenim potrebama. Britanske institucije su   služile kao primer razvoja demokratije.

Sve do Prvog svetskog rata monarhije su bile normalni oblik vladavine u većini država zapadne Evrope. Britanija  je mogla  da posluži kao primer da monarhija može da bude konstitucionalna i demokratska. Kad se Luj XVIII  vratio u Francusku, prihvatio je ustav posle Napoleonovog pada. Taj dokument je bio izraz ličnog autoriteta  i principa narodnog suvereniteta, što je bilo nešto više nego legalna funkcija. Glavna posledica je pretvaranje Francuske u konstitucionalnu monarhiju sa institucijama dosta sličnim savremenoj Britaniji. Takve osobine su imale i najveći broj  drugih obnovljenih monarhija.

Mada je  razlika od zemlje do zemlje  bila prisutna, njihovi sistemi su u osnovi bili slični britanskom i vodili su porastu demokratiije u Evropi. Apsolutna monarhija je postepeno zamenjena principom da je narod izvor ustavnog autoriteta. Pored toga, postojala je  težnja ka opštem pravu glasa i da težište zakonske egzekucije dođe u ruke kabineta  odgovornog  kao narodno izvršno telo.          

Razvitak demokratije u pojedinim zemljama Evrope bio je nejednak u obliku i tempu. Postojeći osnovni  zakon u Francuskoj  je  pred kraj devetnaestog veka ustanovio Treću republiku i konačno je u Francuskoj parlamentarna odgovornost bila uspostavljena u punoj meri kao i u nekim drugim zemljama (npr.  Nemačka i Danska)..   

Dvadesetih godina  dvadesetog veka ova nejednakost u razvitku se uveliko izgubila. Konstitucionalne države zapadne Evrope bile su sve demokratske, bilo da su monarhije ili republike i bile su uporedive sa sistemom u Velikoj Britaniji. Pisani su ustavi koji su do izvesne mere ograničavali vlast parlamentarnih većina. Sa druge strane, demokratski karakter parlamenta je bio garantovan  periodičnim opštim izborima  u kojima su svi odrasli građani, obično  imali pravo glasa. To je bio standardni oblik moderne demokratije, koji je često uključivao žene u izboni proces.

Uprkos sličnosti struktura vlada na kontinentu, u praksi je sistem bio različit od engleskog. Pre svega, drugačiji je bio sistem organizacije političkih partija. U Velikoj Britaniji postojao je dvopartijski sistem, a u Evropi  rivalstvo je obično bilo  između više od dve partije.

Iskustvo u više evropskih zemalja je pokazivalo da su se teškoće višepartijskog sistema jedva premošćavale. U mnogome to je zavisilo od partijskh lidera i pristalica spremnih za saradnju. Kad je bilo moguće, dolazilo je do stabilne vlasti sa osiguranim  demokratskim vođstvom. Za primer se mogu uzeti ustavne monarhije u Holandiji  i skandinavskim zemljama  u kojima su uspešno delovali multipartijski sistemi i postignuta je stabilnost  demokratske vladavine.   

Demokratija  je u drugoj polovini devetnaestog veka bila velika snaga u Evropi pod uticajem duha Francuske revolucije,  karakterističnog po  snažnim idejama i relativno slabim institucijama,  To je odlikovalo mnoge partije u većini evropskih država. Kada glasači, nakon  višepratijskih izbora, nisu bili zadovoljni rezultatima, okrenuli su se na drugu stranu tražeći zadovoljavajuće političko rešenje.

Druga polovina devetnaestog i rani  dvadeseti vek bili su vezani za konstitucionalizam. Tom idejom je bio zadojen i predsednik Sjedinjenih Američkih Država tvrdeći da je cilj stvaranje sveta  sposobnog za demokratiju. U ime tog načela Amerika je učestvovala u Prvom svetskom ratu.  Jedna od  glavnih posledica toga rata je uspostavljanje komunističkog režima u Rusiji. Taj režim  nije  pretendovao da stvori liberalno društvo  i stvarao je demokratiju sumnjivog karaktera. Nakon Drugog svetskog rata  satelitske države Sovjetskog Saveza su nazvane “narodnim demokratijama.To su u stvari bile strogo regulisane države, ali se u prvo vreme gledalo na njih sa blagonaklonošću.

Teorijska osnova ovakvog shvatanja demokratije imala je poreklo još u Francuskoj revoluciji, a ekonomska demokratija se pojavila kao sastavni deo revolucionarnog pokreta. Mada je glavna politička ideja bila legalnost jednakosti,  manjina je smatrala da je i ekonomska jednakost  takođe osnovno pravo čoveka. To nije bilo prevaziđeno ni u socijalizmu. Mnogi autori su podržavali ovakav stav što je  odigralo  značajnu ulogu  i u revolucijama 1848.

Ovo shvatanje imalo je velikog uticaja na Karla Marksa. Po ugledu   na francuske revolucionarne tradicije razvio je socijalnu i ekonomsku teoriju. Verovao je da njegovo učenje treba da bude presudno za  život nepovlašćenog stanovništva predstavljenog radničkom klasom. Sve dok postoji ekonomska nejednakost u vlasništvu, ne može se ostvariti besklasno društvo jer su sredstva proizvodnje u rukama kapitalista. Istorijski funkcija proletarijata je da zbaci građansku klasu i njenu državu. U najvećoj meri Marks je bio koncentrisan na novo društvo i nije imao interes da shvati probleme demokratije.

U Zapadnoj Evropi, krajem devetnaestog i u dvadestom veku, veliki broj marksista  se  postepeno prilagođavao događajima da se u novom društvu ostvari demokratija putem  parlamenta izabranog od naroda. Takvo shvatanje  je prihvatila i većina radničke  klase u industrijski razvijenim zemljama. Vreme je  potvrđivalo i praktično opravdavalo poglede socijal-demokratskih partija u  razvijenim državama Zapadne Evrope da se do socijalističkog poretka može doći i evolucijom.  

U Rusiji je revolucionarni marksizam tumačen na način da i manjina u datim okolnostima  nedovoljno razvijenog proletarijata  može da osvoji vlast. Tako je pod vođstvom Lenjina komunistička partija zagospodarila velikim delom ruske imperije. To je bila nova vrsta političkog sistema koji su njegovi zagovornici smatrali  totalnom  demokratijom.

Jedna od najupadljivijih karakteristika 20. veka u Zapadnoj Evropi bio je nagli porast demokratije. Totalitarizam i konstitucionalizam su se u potpunosti razlikovali, ali već polovinom veka nije bilo vlade koja nije sebe smatrala demokratskom.

Posle poraza totalitarizma i nacionalizma u zapadnoj hemisferi u Drugom svetskom ratu novo razdoblje se otvorilo u drugoj polovini dvadesetog veka. Pokret za nezavisnost u bivšim kolonijama  u Africi i Aziji bio je nezaustavljiv  i predstavljao  novi period u razvitku sveta.

Propast komunizma u Sovjetskom Savezu i satelitskim državama istočne Evrope bio je veliki preokret u istoriji ljudskog društva.  Taj period je bio pun  događaja u kojima se demokratija razvijala i postepeno postajala vladajuća ideja u svetskim razmerama.

Autor