Аутор: Марко Лопушина
Страна: 600
► Остали детаљи

У приповедачком венцу од четрнаест прича под насловом Пре блеска а после олује, својеврсним „миксом“ поступака, од ја-форме, наративног приповедања, до казивања тзв. свезнајућег/објективног приповедача, Анушић наизменично тематизује и имагинативно разлаже једно, још увек живо, неупокојено историјско (али и скорашње) време, књижевно неферментовано, литерарно интактно штиво - Војну Крајину/Границу, вајкадашњу постојбину/домају Срба из Хрватске. Акценат је, дакако, на потоњем, (али и ретроспективном, временски уланчаном) прогнаничком растуру и националном полому, неупоредивом у новијој повести србофобије и хомицида (homicidium culposum!) староседелаца Републике Српске Крајине, „крунисаном“ 1995. године, а месеца који носи име једног (римског) императора!

Својим прозама у овоме рукопису, (које су у стилско-тематском, језичком и метафизичком јединству са његовим претходним романима и песничким књигама), писац је прибавио и сасвим одговарајући наслов који, у првим (денотативним) слојевима свога значења, асоцира на какву елементарну непогоду, катаклизму, чиме је онај други, дубљи, контекстулани слој његовог значења - онај ратни, крајишки, српски, историјски, балкански, европски, цивилизацијски, антрополошки и уметнички - само добио на својој универзалности и античкој, космичкој трагичности, утемељујући се у наднаравном и фатумском, у простору сурових и слепих, неумитних природних сила. Аутор овде није ничији апологета, нити саучествује на било који начин у ратној, социјалној или идеолошкој стварности; он је благи, обзирни сведок који из чељусти повесне пошасти и немих, тавних сила времена, тла и генса отрже земљоломне људске судбине својих злодесних сународника, и склања их под сигурнији кров, утешни кров литературе. Ако је, по светом Аугустину, тачна дефиниција времена да је оно „преметање будућности у прошлост“, онда се нешто од те есхатолошке спознаје (и времена као таквог) находи и у овој књизи.