Аутор: Миливоје Павловић
Страна: 369
► Остали детаљи

Павловићева књига темељи се на анализи осамнаест руком писаних писама које су академици Ћосић и Стругар, ослушкујући и тумачећи хук времена, размењивали од 1988. до 2012. године; њима је придодат, као особена врста кореспонденције, један телеграм – онај који је Владо Стругар упутио Ани Ћосић на вест да је њен отац преминуо, у сну, средином маја 2014. Реч је о веома важној преписци, премијерно изнетој у јавност; она се, тематски и хронолошки, односи на недавни, још недовољно научно обрађен и непреврели историјски период. Писма двојице активних учесника и поузданих сведока представљају примарну историјску грађу без које објективна повест последње три деценије развоја и краха југословенске државе неће моћи да буде написана. Употпуњена Павловићевим напоменама и коментарима богате референцијалности, којима се појашњава друштвени и историјски контекст преломних збивања, писма доприносе да се потврде, оспоре или преиспитају многе досад изречене оцене о стварним узроцима југословенске кризе, о геополитичким околностима, мрежи скривених међуодноса и амбијенту у коме су се доносиле одлуке о судбини народа и државе.

У том микрокосмосу састављеном од вере, борбе, прегнућа, илузија и заблуда, има много неочекиваних открића.

У клими у којој, на унутрашњем плану, постоји поприлична идејна и друга конфузија о природи, узроцима и дометима југословенске кризе, и када инострани фактор (укључујући и државе настале на бившем југословенском тлу) настоји да изврши неку врсту ревизије наше новије историје, натурајући своју нимало неутралну верзију, ова књига, због своје документарне подлоге и несумњивих стилских домашаја, постаје још драгоценија; она је не само брана против заборава већ и против организованих напора да се помешају жртве и злочинци, те да се умање размере одговорности оних који су, лицемерно и калкулантски, различитим средствима – од медијских, преко финансијских, до оних с уранијумским пуњењем – нашли толико мотива и путева да убрзају уништење једне некад просперитетне земље.

Павловићева жанровски и садржајно занимљива књига написана је читким и лако проходним стилом. Интегралној верзији преписке између Д. Ћосића и В. Стругара, и њиховим коментарима, претходи обимна студија о књижевној кореспонденцији, илустрована фрагментима из преписке низа писаца с развијеном епистоларном енергијом (Андрић, Крлежа, Црњански, Миљковић, Киш, Селимовић, Матић и други), као и вешто одабраним деловима преписке у историји и култури добро познатих имена – од Платона, Светог Саве и деспота Стефана Лазаревића, до Његоша, Вука Караџића, Доситеја и Хемингвеја.

Нека од тих писама написана су с кнедлом у грлу, друга имају – како је Павловић духовито приметио – двоструко дно: подстичу линеарну временитост и сведоче истодобно како о књижевној, тако и ванкњижевној реалности. У оба случаја, та писма остављају дубок траг и важан су елемент наше сложене друштвене слагалице, показујући да прошлост није прошла и да је бесконачна, а не коначна, како се обично мисли“.