МИКРО КЊИГА
    од 1984. год.
    ✚ Православни подсетник
    ♥ Lista želja
    Билтен
    Форум
    Контакти и питања

    Prikaži 2 puta
    veću sliku


    Људи говоре
    Dodaj u listu želja - Wish List
    Ову сам књигу написао за време једног путовања.

    Одједном, све што су људи говорили око мене конкретизирало се и ставило испред предела и грађевина које сам гледао. Најпре се обзнанило у мени оно што је данас наслов књиге: Људи говоре. Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи и универзума уопште. Прве речи које су ми долазиле записао сам истога часа у једној кафаници, на хартији купљеној у дуванџиници преко пута. Затим, не могући одолети потреби да сачувам све што се јављало у мени a изгледало као да ће нестати одмах, писао сам на дрвеним клупицама капела.

    Мислим да је она значајна, по својој новости облика, по ономе што садржи. Ja сам и сувише задовољан што је написана да бих желео рећи друго шта о њој. Куд и камо комплекснија, куд и камо простија од свега тога, она не носи у себи ниједну тезу, не говори ни о једној земљи, не брани ниједну естетику.

    Београд, 28. I 1931.

    I

    – Острво Веће или Мање – упита огарављени човек, насмешен само за тренутак.

    – Има ли рибарских насеобина на оба?

    – О, Мање је само ловиште господина маркиза. На Већем има једно двадесет кућа.

    – Могу ли вечерас прећи тамо?

    – Свакако. Поштанска лађица биће овде кроз један сат. При повратку она се дотиче Већег острва; можете њом поћи. Само не знам како ћете се вратити. Бићете приморани да ноћите.

    – То сам и мислио. Можда ћу тамо наћи за вечеру и спавање.

    – Ја вам саветујем да останете до сутра овде. Село је мало и сиромашно али ћете гостионицом бити задовољни. Разуме се, на острву такође једна од кућа се зове haza de huespedes и тамо ће вам удесити и за спавање. Међутим, та је de huespedes за двадесет кућа и, као и цело село, нема чак ни осветљења.

    – За једну ноћ ће ми то чак чинити задовољство. И, најзад, сутра морам прећи на другу страну језера. Острво, према томе, не бих ни видео.

    – Онда ће вас поштанска лађица узети. Она остаје овде минут или два, колико да измени пошту. Колико је сад?

    – Пет.

    – Биће тачно кроз један сат овде.

    – Мислим да имам исувише времена да се испнем до врха села. Имаћу непрестано језеро под собом, тако да ћу приметити кад се приближује лађица.

    – О, видећете је сигурно.

    – Онда ћу се пети овим уличицама?

    – Боље је да узмете овај пут са стране. Ићи ћете благим нагибом између маслињака и винограда, све до куле. Затим можете сићи било којим степеницама низ улице.

    Пео сам се ипак улицама. Камени излази кућа, прастари, излазе на саме степенице. Жене седе у вратницама; младе над ручним радом.

    – Добро вече.

    – Добро вече.

    Престају да раде један тренутак. Дижу главе са веза. Један старац, између неколико сасвим старих жена, посматра свој повређени палац на нози.

    – Добро вече.

    – Добро вече, господине.

    – Лепо ваше село.

    – Да, лепо. Сирото. Прошле зиме цело је језеро било замрзнуто.

    – Значи, није се могла ловити риба?

    - Не, није се могла ловити риба.

    Старица поред њега, не гледајући ме, каже:

    – Младеж из Белмонтеха отишла је пешице на Веће.

    – О, ја нисам видео, али кажу да је ишао и један аутомобил.

    – Мора да је био дебео лед?

    – Седамдесет педаља.

    – До виђења, дакле.

    – Довиђења, млади господине.

    Једна девојка која ради филе на ђерђеву врло је лепа. Цела породица је у вратима куће код које се секу двоје степенице. Мора да је чудно живети над тако косим перспективама. Не изгледа сигурно ни да је зелена површина језера хоризонтална.

    – Добро вече.

    – Добро вече.

    – Изгледа ми лепо то што радите.

    – Радим по једном угледу који ми је дала маркиза.

    – Ви радите за маркизу чији муж има ловиште на Мањем?

    – A не, то је њен син који има тамо ловиште. Стари маркиз је умро још пре но што сам се родила.

    – Они живе стално овде?

    – Има само неколико година да се враћају свакога лета на језеро. Само сврате у наше село.

    Имају мотор и тада долазе са гостима.

    – Како се зовете?

    – Ивона.

    – То није домаће име.

    – Није. Мој отац је служио у марини и путовао много. Али многи ме зову Роланда.

    – Ивона је лепше. До виђења, дакле.

    – До виђења, млади господине.

    У идућој улици, која иде право између два реда камених кућа, испод античких утврђења и над језером, две или три главе ме гледају кроз прозоре. У једним вратима неколико људи и деце.

    – Добро вече.

    – Добро вече, господине.

    – Јесте ли рибари?

    – О, има врло мало рибара овде. Они живе доле.

    – Колико има рибара?

    – Једва осам барки. Друга села на језеру лове више.

    – Ваше село је врло лепо. Видите стално језеро са овога прага.

    – Видимо увек језеро. Понекад побесни.

    – Ноћас ће бити мирно?

    – Можда и не. Изгледа да ће трамонтана.

    – До виђења, дакле.

    – До виђења, до виђења.

    Иако нисам још ништа приметио на језеру – једва две-три барке, које се скоро и не мичу на његовој површини, – враћам се обали. Поштанска лађица мора да је у задоцњењу. Кажем човеку с којим сам још малочас говорио на обали:

    – Поштанска лађица мора да је у задоцњењу?

    – Ах, па она је отишла има већ десет минута. Чекала вас је пет минута, али смо после мислили да сте се предомислили.

    – Непријатно. Гледао сам пажљиво на језеро и никако је нисам видео.

    – Од Белмонтеха она долази скоро уз обалу.

    Можда су вам је куће заклониле.

    – Разуме се. Могу ли наћи коју барку да ме превезе на острво?

    – Не верујем. У случају да се језеро узбурка, не бисте се вечерас могли вратити. Свакако, коштало би вас много.

    – Колико би ме коштало?

    – Можда тридесет пезета.

    – Мислим да то није сувише.

    – Можете говорити са оним старцем на клупи. Он је једини који би вас могао повести; остали се тек враћајући са риболова.

    Прилазимо заједно старцу који љубазно устаје да нас поздрави. Он је врло црвен, преплануо, изборан и угојен, што одговара вину, ветровима, годинама и јелу с којима је у пријатељству.

    – Хтео бих да пређем на Веће. Да ли бисте ме превезли?

    – Не треба ићи пошто је почела трамонтана.

    – Али таласи на језеру не изгледају ништа озбиљно.

    – О, па они су већ доста велики, a ускоро ће бити много већи.

    – Ви се не бисте могли вратити вечерас?

    – Не, не бих се могао вратити.

    – Било би опасно да се враћате?

    – Опасно и тешко; мом сину и мени требало би више но дупло времена за веслање.

    – Има ли опасности при одласку?

    – Били бисмо сасвим исквашени од таласа.

    – То би се већ осушило. Ја мислим да, пошто је опасно за повратак, ви можете пити вина вечерас и на острву, a ујутру се вратити. Има ли доброг вина тамо?

    – Да, али бисмо га морали пити у мраку. Идем да питам сина. Ако он пристаје, довешћемо чамац до вас и поћи.

    Нисам веровао да ће син пристати; личило ми је више на уљудно одбијање. Чекао сам, ипак, у друштву механичара, кога сам прво срео на обали. Гледао сам оно неколико расушених барки насуканих на шевар; оне су пљоснате, примитивне, налик на велика корита. Неки човек одевен у сегелтух и прскан кречом сиђе у шевар са џаком на леђима. Млада жена, коштуњава и јака, донесе други џак. Да би истоварили то у једну од барки, загазише слободно у мокру траву и муљ. Жена је имала сукње мокре скоро до колена. Механичар им приђе:

    – Враћате се у село? Овде је један млади господин који би тамо такође. Можете ли га узети?

    – Зашто не? Нек дође!

    Жена ми додаје руку да ускочим са мола. Брише клупу где ћу сести.

    - Чувајте ноге од џакова, – каже човек – из њих испада цемент и ако падне на влажну обућу, тешко ћете га скинути.

    Киша почиње крупним, ретким капљама. Муж и жена одлазе по нове џакове. Тада се кроз језерску траву појављује друга барка, црвена. Старац и један млади човек отвореног погледа веслају стојећи. Његов син!

    – Можда је неуљудно што сам издао ове пријатеље, које сам прво натерао да ме возе. Можда ће сад зажалити што губе зараду.

    – Они не воле да иду пошто је трамонтана. Дајте им пезету за вино.

    – Нашли сте нешто за острво, – каже старац кад се приближио. Његов син скида капу и гледа ме смешећи се. Он гледа нарочито у језеро иза мене, тј. не гледа ни у шта, пошто тешко да тамо има шта да га занима.

    - Ова се барка враћа на острво; тако ћу вам уштедети труд. Хтео бих да вас замолим да узмете за пиће.

    За то време муж и жена су већ у чамцу и ми полазимо.

    – Хвала, господине, и до виђења.

    – До виђења, и хвала вама.

    – Добар провод.

    Небо је сасвим покривено. Киша наставља истим капљама. Таласи који се одбијају о чамац шаљу нам воду нештедице. Жена весла на средини; своју горњу сукњу пребацила је преко главе, остале сукње, влажне, лепе јој се за колена. Обоје су врло задовољни да ме имају у чамцу.

    – Купили сте цемент овде у Хуенти?

    – A не, то ми је само послан на Хуенту. Човек Карлос, који је имао да ми га донесе, није могао јер му се жена разболела. Жена му је од скора затруднела па не сме да је остави. То је прво дете што чекају.

    – Зидате нешто?

    – Ја сам по занату зидар.

    – Имате посла?

    – Колико да се живи. Затим, тражим посла у свим селима на језеру. Иначе, када маркиз дође на летовање, има увек понешто да се поправи у замку.

    – Где је његов замак?

    – На већем острву. То је некада био манастир и напуштен. Стари маркиз, сенатор, купио га је будзашто. Потрошио је више милиона да га претвори у замак. Млади маркиз...

    – Долази кроз два-три дана, – додаје жена.

    – Стара маркиза је већ тамо.

    – Воли женске радове; ваше девојке мора да су добре везиље?

    – О, она им поручује нарочито да би нас помогла. Како увек имају много гостију, употреби за поклоне. Да није маркизе и њеног сина, ми бисмо често помрли од глади.

    – Ове зиме је језеро било смрзнуто?

    – Четрдесет и два дана. Младићи су одржавали пролаз кроз језеро, таман колико да се провуче једна барка. Требало је дан и ноћ одржавати га. Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом.

    – Морали сте грдно пропатити?

    – И колико! После десет дана нико више ниje имао ни пет паpa у џепу. Несрећа је била што зими нема никога у замку.

    – Жена вам изврсно весла.

    – Врло је јака. Она је и мати двоје деце. Старија има пет година; рећи ћете ми да ли је лепа. Koca joj је сасвим светла.

    – Волите много децу?

    – Деца су сатисфакција живота.

    – Нисам вас добро чуо.

    – Кажем да су деца сатисфакција. Живот не би вредео без њих.

    – Сигурно. Је ли на овом острву ловиште?

    – Да, било је и доста фазана у шуми, али је сеоска мангупарија уништавала младунце и гнезда. Иначе, има много шљука.

    – Имали су права кад су рекли да ћу бити сасвим мокар од таласа. Ипак ми ово врло прија.

    – Код кога идете на острво?

    – Никога не познајем. Мислим да преноћим у гостионици, ако је има, и да потражим некога ко би ме превезао ујутру рано у Ескалону.

    – Ја почињем рад у седам. Ако пођете у пет, могао бих вас и ја превести; тако бих за посао задоцнио само око пола сата.

    - Мислим да би то било изврсно, јер бих онда још стигао и да се вратим поштанском лађицом у Хуенту. Више бих волео да из Хуенте напустим језеро.

    – Онда ћу ja у пет доћи по вас.

    – Дођите у пет по мене. Оно је замак? Изгледа огроман. Не видим рибарске куће.

    – Село је с друге стране острва. Видите само торањ црквице која је наврх острва.

    – Коме припада ова шума?

    – Скоро цело острво припада маркизу. Врло мало маслињака изнад села припада рибарима.

    – Је ли вода дубока овде?

    – Доста. Тешко је газити по њој близу обале пошто је камењар.

    – Ево села, – рече жена.

    Сусрећемо прво једну, затим другу барку са рибарима који бацају мреже.

    – Добро вече.

    – Добро вече.

    – Како је?

    – Иде, иде!

    Пристајемо уз сасвим кратак мол на кољима. Човек ће остати у чамцу да истоварује, жена ме води. Слободно загазим за њом једном ногом до чланка.

    - Овуда је крчма.

    Село је дуж језера, али су му његове куће само леђима окренуте. Између кућа и обале кратке разграђене авлијице обрасле у коров, са баченим кошевима за рибе, разбијеним боцама, кокошима и мачкама. Куће су једноспратне, зидане у средњем веку, иза њих је уличица, с чије друге стране су такође куће; и то је све. Оно неколико корачаја идемо том уличицом. Пред сваком кућом седе старице, старци, млађе жене и рибари. Деца претрчавају између њих. На једној кући пише: ћaza de ћuespedes. Ова је двоспратна и пред њом једна клупа и више столица. Неколико младих људи стоје и разговарају.

    – Ово је моја мала, – каже жена за девојчицу која јој се баца у сукње.

    – Како се зовеш?

    – Хуана.

    – Да ли си ваљана, Хуана?

    – Како се каже?

    – Да, господине.

    – Чекај, Хуана.

    – Како се каже?

    – Хвала, господине.

    – Госпођа Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама.

    – Колико је велики! – чујем да говоре жене са друге стране улице. – Одакле долази? – питају полугласно зидареву жену.

    – Само ће да преноћи овде. Занима се за рибе. Можда је дошао због бацања нових младица у језеро.

    – Како сте га довели?

    – Мислим да га мој муж већ давно познаје; ваљда из Толеда.

    – Хоћете ли да видите собу, господине? Ми тек треба да вам је спремимо.

    – Онда није ни потребно да је гледам. Главно је да имам где да преноћим. Кад се вечера код вас?

    – Кад год хоћете. Обично једемо у осам. Шта да вам спремимо за вечеру?

    – Оно што обично спремате за себе. Ако је могућно, рибу. Волео бих да је зготовљена како је рибари обично справљају на острву. За друго ми је свеједно.

    – Изврсно, господине. Хоћете ли да вам изнесемо сад један сто, да седнете.

    – Волео бих да видим острво пре вечере.

    – Наш дечко вам може показати острво. Мало шта има да се види. Замак има велику збирку оружја.

    – Хвала, ићи ћу сам. Још нешто: могу ли бити пробуђен пред пет? Човек који ме је довезао превешће ме у пет у Ескалону. Било би добро да рачун платим још вечерас.

    – Не брините се ништа.

    Идем једноме крају улице. Улица прелази у пут између маслињака и врло брзо доводи до капије замка. Замак се више не види, заклоњен полудивљим парком. Капија је отворена и ја продужавам кроз парк немајући намере да дођем до замка. Лево, на кратком пропланку, човек чува две огромне краве.

    – Лепе животиње.

    – Јединствене. Тридесет литара дневно. Господин маркиз их доводи на острво лети са другог имања.

    – Ви сте острвљанин.

    – Да. Али ја чувам сад краве да бих заменио једног младића који је прешао послом у Белмонтеху. Ја сам ловац.

    – Колико вас има послуге?

    – Сада смо четрдесет. Али ће са господином маркизом кроз два дана доћи још двадесет. Шофери, механичари, собарице и лакеји. Хоћете ли да видите замак?

    – Не верујем. Нисам понео никакво писмо са собом, a сутра рано одлазим.

    – Они су необично гостољубиви и радо покажу све странцима. Писмо вам не треба. Штета је ако не видите оружје. Кажу да у свету ретко ко има такву збирку.

    – Чуо сам да је врло велика.

    – Заиста је све тако лепо удешено. Његова екселенција, покојни сенатор, утрошила је неколико милиона.

    – Срећа је за село да је један напуштени манастир претворен у замак. Сада могу понешто зарадити и ван риболова.

    – Како не! Стара госпођа маркиза зна свакоме име и брине се за свакога. Колико је девојака удомила! A још треба мислити на госте. Долазе сваке године. Дођу само на неколико дана, лове по језеру, прелазе моторним чамцима на обалу a оданде праве излете аутомобилима. Затим, скоро истога дана сви оду; али за то време имамо посла од ујутру до увече.

    – Ретко је одакле овако диван изглед на језеро.

    – Видите тамо ону кулу на обали, са вртешком? То је госпођа маркиза спровела воду чак горе до замка помоћу електричних мотора; цео замак има своје осветљење. A сад је обећала да ће дати да се спроведе електрика и у селу.

    – Треба да се вратим да бих видео острво пре но што падне ноћ.

    – Штета је да не видите замак. Могли бисте ипак да говорите са мајордомом.

    – Мислим да ћу га видети којом другом приликом.

    – До виђења, онда, господине.

    – До виђења. Кажете тридесет литара.

    – О, врло често и више.

    – До, виђења.


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Људи говоре
    Издавач: Zavod za udžbenike
    Страна: 113 (cb)
    Повез: меки
    Писмо: ћирилица
    Формат: 20 cm
    Година издања: 2011
    ИСБН: 978-86-17-17273-0
    Naručite
    Cena:
    630,00 DIN
    Cena za inostranstvo:
    6,00 EUR
    Kom.:

    Naručite telefonom:
    nije radno vreme
    nismo dostupni na telefonu





    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    MIKRO KNJIGA D.O.O.
    Kneza Višeslava 34, 11030 Beograd, Srbija
    e-pošta: prodaja(а)mikroknjiga.rs
    Komercijalna banka: 205-33117-65
    Matični broj: 07465181
    Šifra delatnosti: 5811
    PIB: 100575773
    Dokumenti o identifikaciji

    © Mikro knjiga 1984-2020