Аутор: приредила Љиљана Јухас-Георгиевска
Страна: 158
► Остали детаљи

Растко Немањић - Свети Сава (1175-1235) један је од најзнаменитијих и најзначајнијих личности српске историје, духовности, културе и књижевности. 0 њему се може говорити као о оснивачу самосталне Српске цркве и њеном првом архиепископу, ктитору некоколико манастира и организатору њиховог духовног живота и поретка, законодавцу у области црквеног и грађанског права, дипломати, првом српском ходочаснику у Свете земље, првом правом књижевнику. Као добар познавалац поетике жанрова, користи свој карактеристичан књижевно-уметнички поступак: ослањање на постојеће моделе, интезивно ослањане на библијски контекст, уз емоционалност и непосредност у излагању.

Осим Номоканона (Крмчије) као законоправила или основног правног кодекса Српске цркве а тиме истовремено и државе, овај зборник обухвата све остале Савине познате радове:
Карејски, Хиландарски и Студенички типик,
Житије светог Симеуна Немање,
Службу светом Симеону,
Писмо студеничком игуману Спиридону и
Упутство за држање Псалтира.

Најмлађи син великог жупана Стефана Немање, рођен као Растко Немањић, као младић је 1192. отишао у Свету Гору и замонашио се у руском манастиру Свети Пантелејмон, а после очеве смрти 1200, водио је државну политику с братом, краљем Стефаном Првовенчаним. У Никеји је 1219. од ромејског (византијског) цара Теодора И Ласкариса и васељенског патријарха Манојла И Харитопула издејствовао аутокефалност (самосталност) српске цркве и српску архиепископију, за чије је седиште одредио манастир Жичу. Српске земље поделио је на десет епископија. У Рашкој је било осам епископија - Жича, Рас, Топлица, Моравица, Дабар, Будимље, Хвосно и Призрен, једна у Зети (на Михољској Превлаци у Бококоторском заливу) и једна у Захумљу (Стон на Пељешцу). Архиепископија и посебно најзападније епископије на Превлаци и у Стону биле су главна брана агресивном папству које се учврстило на Балканском полуострву после Четвртог крсташког рата од 1202. до 1204. С путовања по Блиском истоку донео је велике светиње - делове Часног крста, део Христовог трновог венца, игуманско жезло које му је пророчанством оставио Свети Сава Освећени из Палестине, икону Богородице Тројеручице, ношену у бојевима испред војске до пропасти српске средњовековне државе. Веома образован, написао је манастирске типике (монашки устави) - Карејски, Хиландарски и Студенички. Капитални значај имао је његов превод с грчког "Шесте новеле" светог цара Јустинијана Великог - коју је очистио од каснијих неправославних додатака - основни православни политички и државно-правни документ у којем је објашњена идеја симфоније (сагласје) цркве и државе. "Шеста новела" (Законоправило или Крмчија, од речи крма - управљање) са српског је преведена на језике осталих православних народа. Симбол симфоније је двоглави орао и први српски двоглави орао представљао је Светог Саву и његовог брата светог краља Стефана Првовенчаног (свети Симон). У православној цркви Светог Саву називају и Равноапостолни (раван апостолима) и Миротворац, јер је 1208. у манастиру Студеница над мртвим очевим телом које је пренео са Свете Горе измирио браћу Вукана и Стефана и тако зауставио грађански рат који је под притиском римокатоличке цркве започео Вукан, а дипломатским мисијама уносио је мир и међу балканске народе. Његов култ је веома снажан код свих православних народа Балкана и у Русији. У делу "Живот Господина Немање" (Свети Симеон) описао је очев живот. Заједно с њим, у јуну 1198. од ромејског цара Алексија ИИИ Анђела издејствовао је хрисовуљу на основу које је подигао манастир Хиландар, учинивши га центром српског црквеног и књижевног живота.