Свето писмо Стари завет
Књига пророка ЈеремијеПоглавље 14. Објављивање суше и глади.1. Ријеч Господња која дође Јеремији о суши.
2. Јуда тужи, и врата су му жалосна; леже на земљи у црно завити; вика из Јерусалима подиже се.
3. Највећи између њих шаљу најмање на воду; дошавши на студенце не налазе воде, враћају се с празнијем судовима својим, стиде се и сраме се и покривају главу своју.
4. Земља је испуцала, јер не бјеше дажда на земљи; зато се тежаци стиде и покривају главу своју.
5. И кошута у пољу оставља младе своје, јер нема траве.
6. И дивљи магарци стојећи на висовима вуку у се вјетар као змајеви, очи им ишчиљеше, јер нема траве.
7. Кад безакоња наша свједоче на нас, Господе, учини ради имена својега; јер је много одмета наших, теби сагријешисмо.
8. Наде Израиљев! спаситељу његов у невољи! зашто си као туђин у овој земљи и као путник који се уврати да преноћи?
9. Зашто си као уморан човјек, као јунак, који не може избавити? Та, ти си усред нас, Господе, и име је твоје призвано на нас; немој нас оставити.
10. Овако говори Господ за народ овај: мило им је да се скитају, не устављају ногу својих, зато нијесу мили Господу; сада ће се опоменути безакоња њихова и походиће гријехе њихове.
11. Потом рече ми Господ: не моли се за тај народ да би му било добро.
12. Ако ће и постити, нећу услишити вике њихове; и ако ће принијети жртве паљенице и дар, неће ми то угодити, него мачем и глађу и помором поморићу их.
13. Тада рекох: ох, Господе Господе, ево, пророци им говоре: нећете видјети мача, и неће бити глади у вас, него ћу вам дати мир поуздан на овом мјесту.
14. А Господ ми рече: лаж пророкују ти пророци у моје име, нијесам их послао, нити сам им заповједио, нити сам им говорио; лажне утваре и гатање и ништавило и пријевару срца својега они вам пророкују.
15. Зато овако вели Господ за пророке који пророкују у моје име а ја их нијесам послао, и говоре: неће бити мача ни глади у овој земљи: од мача и глади изгинуће ти пророци.
16. А народ овај којему они пророкују биће поваљан по улицама Јерусалимским од глади и мача, и неће бити никога да их погребе, њих, жене њихове и синове њихове и кћери њихове; тако ћу излити на њих злоћу њихову.
17. Реци им дакле ову ријеч: нека очи моје лију сузе дању и ноћу и нека не престају, јер дјевојка кћи мојега народа сатр се веома, од ударца прељута.
18. Ако изидем у поље, ето побијенијех мачем; ако уђем у град, ето изнемоглијех од глади; јер и пророк и свештеник отидоше у земљу које не знају.
19. Еда ли си сасвијем одбацио Јуду? еда ли је омрзао души твојој Сион? Зашто си нас ударио тако да нам нема лијека? Чекасмо мир али нема добра; и вријеме да оздравимо, а гле, страх.
20. Признајемо, Господе, злоћу своју, безакоње отаца својих, згријешили смо ти.
21. Немој нас одврћи ради имена својега; немој наружити пријестола славе своје, опомени се завјета својега с нама, немој га укинути.
22. Има ли међу таштинама у народа који да даје дажд? или небеса дају ли ситан дажд? Нијеси ли ти то, Господе Боже наш? Зато тебе чекамо, јер ти чиниш све то.
Поглавље: 13 | Поглавље: 15
