Свето писмо Стари завет
Књига ПроповедниковаПоглавље 5. Не треба бити нагао у говору. Богатство је таштина.1. Чувај ногу своју кад идеш у дом Божји, и приступи да слушаш; то је боље него што безумни дају жртве, јер не знају да зло чине.
2. Немој наглити устима својим, и срце твоје да не буде брзо изговорити што пред Богом, јер је Бог на небу а ти си на земљи, зато нека буде мало ријечи твојих.
3. Јер сан долази од многога посла, а глас безумников од многих ријечи.
4. Кад учиниш завјет Богу, не оклијевај испунити га, јер му нијесу мили безумници; што год завјетујеш, испуни.
5. Боље је да не завјетујеш неголи да завјетујеш па не испуниш.
6. Не дај устима својима да на гријех наводе тијело твоје, и не говори пред анђелом да је било нехотице. Зашто би се гњевио Бог на ријечи твоје и потро дјело руку твојих?
7. Јер као што у мноштву санова има таштине, тако и у многим ријечима; него бој се Бога.
8. Ако видиш гдје се чини неправда сиромаху и отима суд и правда у земљи, не чуди се томе, јер виши пази на високога, и има још виших над њима.
9. Али је земља кориснија од свега; и цар њиви служи.
10. Ко љуби новце, неће се наситити новаца; и ко љуби богатство, неће имати користи од њега. И то је таштина.
11. Гдје је много добра, много је и онијех који га једу; па кака је корист од тога господару? осим што гледа својим очима.
12. Сладак је сан ономе који ради, јео мало или много; а ситост богатоме не да спавати.
13. Има љуто зло које видјех под сунцем: богатство које се чува на зло ономе чије је.
14. Јер тако богатство пропадне злом незгодом, те сину којега је родио не остане ништа у руку.
15. Као што је изашао из утробе матере своје наг, тако опет одлази како је дошао; и ништа не узима од труда својега да понесе у руци својој.
16. И то је љуто зло што одлази како је дошао; и кака му је корист што се трудио у вјетар,
17. И свега вијека својега јео у мраку, и много се бринуо и жалостио и љутио?
18. Ето, то видјех да је добро и лијепо човјеку да једе и пије и ужива добро од свега труда својега којим се труди под небом за живота својега, који му Бог да, јер му је то дио.
19. И кад коме Бог да богатство и благо, и да му да ужива и узима свој дио и да се весели с труда својега, то је дар Божји.
20. Јер се неће много опомињати дана живота својега, јер му Бог даје да му је срце весело.
Поглавље: 4 | Поглавље: 6
