Свето писмо Стари завет
Књига о ЈовуПоглавље 31. Крај говора Јововијех: тврди да није крив ни пред Богом ни пред људима.1. Вјеру учиних са очима својим, па како бих погледао на дјевојку?
2. Јер какав је дио од Бога озго? и како нашљедство од свемогућега с висине?
3. Није ли погибао неваљаломе и чудо онима који чине безакоње?
4. Не види ли он путове моје, и све кораке моје не броји ли?
5. Ако ходих с лажју или ако похитје нога моја на пријевару,
6. Нека ме измјери на мјерилима правијем, и нека Бог позна доброту моју.
7. Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло штогод,
8. Нека ја сијем а други једе, и нека се искоријене изданци моји.
9. Ако се занијело срце моје за којом женом, и ако сам вребао на вратима ближњега својега,
10. Нека другому меље жена моја, и нека се други над њом повијају.
11. Јер је то грдило и безакоње за судије.
12. Јер би то био огањ који би прождирао до уништења, и сву би моју љетину искоријенио.
13. Ако нијесам хтио доћи на суд са слугом својим или са слушкињом својом, кад би се тужили на мене;
14. Јер шта бих чинио кад би се Бог подигао, и кад би потражио, шта бих му одговорио?
15. Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? није ли нас он исти саздао у материци?
16. Ако сам одбио сиромасима жељу њихову, и очи удовици замутио,
17. И ако сам залогај свој сам јео а није га јела и сирота,
18. Јер је од младости моје расла са мном као код оца, и од утробе матере своје водао сам је;
19. Ако сам гледао кога гдје гине немајући хаљине, и сиромаха гдје се нема чим покрити,
20. Ако ме нијесу благосиљала бедра његова што се руном оваца мојих утоплио,
21. Ако сам измахнуо руком на сироту, кад видјех на вратима помоћ своју,
22. Нека ми испадне раме из плећа, и рука моја нека се откине од зглоба.
23. Јер сам се бојао погибли од Бога, којега величанству не бих одолио.
24. Ако сам полагао на злато надање своје, или чистоме злату говорио: узданицо моја!
25. Ако сам се веселио што ми је имање велико и што много стече рука моја,
26. Ако сам гледао на сунце, кад сјаје, и на мјесец, кад поносито ходи,
27. И срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја,
28. И то би било безакоње за судије, јер бих се одрекао Бога озго;
29. Ако сам се радовао несрећи ненавидника својега, и ако сам заиграо кад га је зло задесило,
30. Јер не дадох језику својему да гријеши тражећи душу његову с проклињањем;
31. Ако не говораху домашњи моји: ко би нам дао меса његова? не можемо се ни најести;
32. Странац није ноћивао на пољу; врата своја отворао сам путнику;
33. Ако сам као што чине људи тајио пријеступе своје и крио своје безакоње у својим њедрима,
34. Ако сам и могао плашити велико мноштво, ипак од најмањега у дому бијаше ме страх; зато мучах и не одлажах од врата.
35. О да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја да ми свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу.
36. Носио бих је на рамену свом, везао бих је себи као вијенац,
37. Број корака својих казао бих му, као кнез приступио бих к њему.
38. Ако је на ме викала моја земља, и бразде њезине плакале,
39. Ако сам јео рода њезина без новаца и досађивао души господара њезинијех,
40. Мјесто пшенице нека ми рађа трње, и мјесто јечма кукољ. Свршише се ријечи Јовове.
Поглавље: 30 | Поглавље: 32
