МК
Православни подсетник

Свето писмо Стари завет
Књига о Јову

Поглавље 30. Јов описује своју садашњу несрећу.

1. А сада смију ми се млађи од мене, којима отаца не бих био хтио метнути са псима стада својега. 2. А на што би ми и била сила руку њиховијех? у њима бјеше пропала старост. 3. Од сиромаштва и глади самоћоваху бјежећи од суха, мрачна, пуста и опустошена мјеста; 4. Који браху лободу по честама, и смреково коријење бјеше им храна. 5. Између људи бијаху изгоњени и викаше се за њима као за лупежем. 6. Живљаху по страшнијем увалама, по јамама у земљи и у камену. 7. По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху. 8. Бијаху људи никакви и без имена, мање вриједни него земља. 9. И њима сам сада пјесма, и постах им прича. 10. Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице. 11. Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном. 12. С десне стране устају момци, поткидају ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте. 13. Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже. 14. Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина. 15. Страхоте навалише на ме, и као вјетар тјерају душу моју, и као облак прође срећа моја. 16. И сада се душа моја ражљева у мени, стигоше ме дани мучни. 17. Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се. 18. Од тешке силе промијенило се одијело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме. 19. Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео. 20. Вичем к теби, а ти ме не слушаш; стојим пред тобом, а ти не гледаш на ме. 21. Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се. 22. Подижеш ме у вјетар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро. 23. Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свјема живима. 24. Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати. 25. Нијесам ли плакао ради онога који бијаше у злу? није ли душа моја жалосна бивала ради убогога? 26. Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах свјетлости, дође мрак. 27. Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни. 28. Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору. 29. Брат постах змајевима и друг совама. 30. Поцрњела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге. 31. Гусле се моје претворише у запијевку, и свирала моја у плач.


Претходно поглавље.: 29
Следеће поглавље: 31
▲ ИДИ НА ВРХ СТРАНЕ ▲
Контакт