Свето писмо Стари завет
Друга књига дневникаПоглавље 6. Молитва Соломунова при освећењу храма.1. Тада рече Соломун: Господ је рекао да ће наставати у мраку.
2. А ја сазидах дом теби за стан и мјесто да у њему наставаш довијека.
3. И окренувши се лицем својим цар благослови сав збор Израиљев, а сав збор Израиљев стајаше.
4. И рече: благословен да је Господ Бог Израиљев, који је говорио својим устима Давиду оцу мојему и испунио руком својом, говорећи:
5. Од онога дана кад изведох народ свој из земље Мисирске, не изабрах града међу свијем племенима Израиљевијем да се сазида дом гдје би било име моје, нити изабрах човјека који би био вођ народу мојему Израиљу,
6. Него изабрах Јерусалим да у њему буде име моје, и изабрах Давида да буде над народом мојим Израиљем.
7. И науми Давид отац мој да сазида дом имену Господа Бога Израиљева.
8. Али Господ рече Давиду оцу мојему: што си наумио сазидати дом имену мојему, добро си учинио што си то наумио.
9. Али нећеш ти сазидати тога дома, него син твој који ће изаћи из бедара твојих, он ће сазидати дом имену мојему.
10. И тако испуни Господ ријеч своју коју је рекао, јер устах на мјесто оца својега Давида и сједох на пријесто Израиљев, као што је рекао Господ, и сазидах овај дом имену Господа Бога Израиљева.
11. И намјестих овдје ковчег, у ком је завјет Господњи што је учинио са синовима Израиљевијем.
12. Потом стаде Соломун пред олтар Господњи пред свијем збором Израиљевијем, и подиже руке своје.
13. А бјеше начинио Соломун подножје од мједи и метнуо га насред тријема, пет лаката дуго и пет лаката широко, а три лакта високо; па стаде на њ, и клече на кољена пред свијем збором Израиљевијем, и подиже руке своје к небу.
14. И рече: Господе Боже Израиљев! нема Бога такога какав си ти ни на небу ни на земљи, који чуваш завјет и милост слугама својим, које ходе пред тобом свијем срцем својим;
15. Који си испунио слузи својему Давиду оцу мојему што си му рекао; што си устима својим рекао то си руком својом испунио, као што се види данас.
16. Сада дакле, Господе Боже Израиљев, држи Давиду оцу мојему што си му рекао говорећи: неће ти нестати човјека испред мене који би сједио на пријестолу Израиљеву, само ако ушчувају синови твоји пут свој ходећи по закону мојему, као што си ти ходио преда мном.
17. Сада дакле, Господе Боже Израиљев, нека се потврди ријеч твоја коју си рекао слузи својему Давиду.
18. Али хоће ли доиста Бог становати с човјеком на земљи? Ето, небо, и небеса над небесима не могу те обухватити, акамоли овај дом што га сазидах.
19. Али погледај на молитву слуге својега и на молбу његову, Господе Боже мој, чуј вику и молитву којом ти се данас моли слуга твој.
20. Да буду очи твоје отворене над домом овијем дању и ноћу, над овијем мјестом, гдје си рекао да ћеш намјестити име своје, да чујеш молитву којом ће се молити слуга твој на овом мјесту.
21. Чуј молбе слуге својега и народа својега Израиља, којима ће се молити на овом мјесту, чуј с мјеста гдје станујеш, с неба, чуј и смилуј се.
22. Кад ко згријеши ближњему својему, те му се да заклетва, да се закуне, и заклетва дође пред твој олтар у овом дому,
23. Ти чуј с неба, и учини, и суди слугама својим плаћајући кривцу и дјела његова обраћајући на његову главу, а правога правдајући и плаћајући му по правди његовој.
24. И кад се разбије пред непријатељем народ твој Израиљ зато што ти згријеше, па се обрате и даду славу имену твојему и помоле ти се и замоле те у овом дому,
25. Ти чуј с неба, и опрости гријех народу својему Израиљу, и доведи их опет у земљу, коју си дао њима и оцима њиховијем.
26. Кад се затвори небо, те не буде дажда зато што згријеше теби, па ти се замоле на овом мјесту и даду славу имену твојему и од гријеха се својега обрате, кад их намучиш,
27. Ти чуј с неба, и опрости гријех слугама својим и народу својему Израиљу показав им пут добри којим ће ходити, и пусти дажд на земљу своју коју си дао народу својему у нашљедство.
28. Кад буде глад у земљи, кад буде помор, суша или медљика, скакавци или гусјенице кад буду, или га стегне непријатељ његов у земљи његовој властитој, или како год зло и кака год болест,
29. Сваку молбу и сваку молитву, која буде од кога год човјека или од свега народа твојега Израиља, ко позна муку своју и бол свој и подигне руке своје у овом дому,
30. Ти чуј с неба, из стана својега, и опрости и подај свакоме по путовима његовијем, што знаш у срцу његову, јер ти сам знаш срца синова човјечијих;
31. Да те се боје ходећи путовима твојим докле су год живи на земљи, коју си дао оцима нашим.
32. И иностранац који није од народа твојега Израиља, него дође из далеке земље имена ради твојега великога и руке твоје крјепке и мишице твоје подигнуте, кад дође и помоли се у овом дому,
33. Ти чуј с неба, из стана својега, и учини све за што повиче к теби онај странац, да би познали сви народи на земљи име твоје и бојали се тебе као народ твој Израиљ, и да би знали да је име твоје призвано над овај дом, који сазидах.
34. Кад народ твој изиде на војску на непријатеље своје путем којим га пошљеш, и помоле ти се окренувши се ка граду овому, који си изабрао, и к овому дому, који сам сазидао имену твојему,
35. Чуј с неба молбу њихову и молитву њихову, и добави им правицу.
36. Кад ти згријеше, јер нема човјека који не гријеши, и разгњевивши се на њих даш их непријатељима, те их заробе и одведу у земљу даљну или која је близу,
37. Ако се дозову у земљи у коју буду одведени у ропство, и обрате се и стану ти се молити у земљи ропства својега, и реку: сагријешисмо и зло учинисмо и скривисмо;
38. И тако се обрате к теби свијем срцем својим и свом душом својом у земљи ропства својега, у коју буду одведени у ропство, и помоле ти се окренувши се к земљи својој, коју си дао оцима њиховијем, и ка граду, који си изабрао, и к дому, који сам сазидао имену твојему,
39. Тада чуј с неба, из стана својега, молбу њихову и молитву њихову, и добави им правицу, и опрости народу својему што ти буду згријешили.
40. Тако, Боже мој, нека буду очи твоје отворене и уши твоје пригнуте на молбу у овом мјесту.
41. И тако, стани, Господе Боже, на почивалишту својем, ти и ковчег силе твоје; свештеници твоји, Господе Боже, нека се обуку у спасење, и свеци твоји нека се радују добру.
42. Господе Боже, немој одвратити лица својега од помазаника својега; опомињи се милости обећане Давиду слузи твојему.
Поглавље: 5 | Поглавље: 7
