Свето писмо Стари завет
Прва књига о царевимаПоглавље 2. Давидова пошљедња воља и смрт. Соломун сједа на пријесто, његова строгост при ступању на владу.1. А кад дође вријеме Давиду да умре, заповједи Соломуну сину својему говорећи:
2. Ја идем куд иде све на земљи; а ти буди храбар и буди човјек.
3. И држи што ти је Господ Бог твој заповједио да држиш, ходећи путовима његовијем и држећи уредбе његове и заповијести његове и законе његове и свједочанства његова, како је написано у закону Мојсијеву, да би напредовао у свему што узрадиш и за чим се год окренеш,
4. Да би Господ испунио ријеч своју коју ми је рекао говорећи: ако успазе синови твоји на пут свој ходећи преда мном вјерно, свијем срцем својим и свом душом својом, тада ти неће нестати човјека на пријестолу Израиљеву.
5. А ти знаш шта ми је учинио Јоав син Серујин, шта је учинио двјема војводама Израиљевијем, Авениру сину Нирову и Амаси сину Јетерову, које уби проливши у миру крв као у рату, и окаља крвљу као у рату појас свој око себе, и обућу своју на ногу.
6. Учини дакле по мудрости својој, и немој дати да се сиједа глава његова спусти с миром у гроб.
7. Синовима пак Варзелаја од Галада учини милост, и нека буду међу онима који једу за твојим столом, јер су тако дошли к мени кад сам бјежао од Авесалома брата твојега.
8. И ето, код тебе је Симеј син Гирин од Венијамина из Ваурима, који ме је љуто ружио кад иђах у Маханајим; али ми дође на сусрет на Јордан, и заклех му се Господом рекавши: нећу те убити мачем.
9. Али му ти немој опростити, јер си мудар човјек и знаћеш шта ћеш му учинити, да оправиш сиједу главу његову с крвљу у гроб.
10. Тако почину Давид код отаца својих, и би погребен у граду Давидову.
11. А царова Давид над Израиљем четрдесет година: у Хеврону царова седам година, а у Јерусалиму царова тридесет и три године.
12. И Соломун сједе на пријесто Давида оца својега, и царство се његово утврди јако.
13. Тада дође Адонија син Агитин к Витсавеји матери Соломуновој; а она рече: јеси ли добро дошао? А он рече: добро.
14. Потом рече: имам нешто да ти кажем. А она рече: говори.
15. Тада рече: ти знаш да је моје било царство, и да је у мене био упро очи сав Израиљ да ја будем цар; али се царство пренесе и допаде брату мојему, јер му га Господ даде.
16. Зато те сада молим за једно; немој ме одбити. А она му рече: говори.
17. А он рече: говори цару Соломуну, јер ти он неће одбити, нека ми да за жену Ависагу Сунамку.
18. А Витсавеја рече: добро, ја ћу говорити цару за те.
19. И дође Витсавеја к цару Соломуну да му говори за Адонију; а цар уста и срете је и поклонив јој се сједе на свој пријесто, и заповједи те намјестише столицу матери његовој, и она сједе њему с десне стране.
20. Тада она рече: искала би од тебе једну малу ствар, немој ме одбити. А цар јој рече: ишти, мајко, нећу те одбити.
21. Она рече: подај Ависагу Сунамку Адонији брату својему за жену.
22. А цар Соломун одговори матери својој и рече: зашто иштеш Ависагу Сунамку за Адонију? ишти и царство за њ, јер је он брат мој старији и има уза се Авијатара свештеника и Јоава сина Серујина.
23. И закле се цар Соломун Господом говорећи: тако да ми учини Бог и тако да дода, себи на смрт каза то Адонија данас.
24. И зато, тако да је жив Господ, који ме је утврдио и посадио ме на пријестолу Давида оца мојега, и који ми је начинио кућу као што је рекао, данас ће погинути Адонија.
25. И посла цар Соломун Венају сина Јодајева, који уложи на њ, те погибе.
26. А Авијатару свештенику рече цар: иди у Анатот на њиву своју, јер си заслужио смрт, али те нећу данас погубити, јер си носио ковчег Господњи пред Давидом оцем мојим и подносио си све невоље које је подносио отац мој.
27. Тако Соломун свргне Авијатара да не буде свештеник Господњи, да испуни ријеч Господњу што рече у Силому за дом Илијев.
28. И овај глас дође до Јоава; а Јоав бјеше пристао за Адонијом, премда за Авесаломом не бјеше пристао; и утече Јоав у шатор Господњи и ухвати се за рогове олтару.
29. И јавише цару Соломуну: Јоав утече у шатор Господњи, и ено га код олтара. А Соломун посла Венају сина Јодајева говорећи: иди, уложи на њ.
30. И ушав Венаја у шатор Господњи рече му: цар је казао: изиди. А он рече: нећу; него овдје хоћу да умрем. А Венаја јави цару говорећи: тако рече Јоав и тако ми одговори.
31. А цар му рече: учини како је рекао, уложи на њ, и погреби га, и скини с мене и с дома оца мојега крв праву коју је пролио Јоав.
32. И нека Господ обрати крв његову на његову главу, што уложи на два човјека праведнија и боља од себе, и уби их мачем без знања оца мојега Давида: Авенира сина Нирова војводу Израиљева и Амасу сина Јетерова војводу Јудина;
33. Нека се дакле крв њихова врати на главу Јоавову и на главу сјемена његова довијека; а Давиду и сјемену његову и дому његову и пријестолу његову нека буде мир довијека од Господа.
34. И отиде Венаја син Јодајев, и уложи на њ и погуби га, и би погребен код куће своје у пустињи.
35. Тада постави цар Венају сина Јодајева на његово мјесто над војском, а Садока свештеника постави цар на мјесто Авијатарово.
36. Потом посла цар и дозва Симеја, и рече му: сагради себи кућу у Јерусалиму, па ту сједи, и не излази одатле никуда.
37. Јер у који дан изидеш и пријеђеш преко потока Кедрона, знај зацијело да ћеш погинути, и крв ће твоја пасти на твоју главу.
38. А Симеј рече цару: добра је та ријеч; како је рекао господар мој цар, тако ће учинити слуга твој. И сједе Симеј у Јерусалиму дуго времена.
39. Али се догоди послије три године, те утекоше двије слуге Симејеве к Ахису сину Машину цару Гатском. И би јављено Симеју: ено ти слугу у Гату.
40. Тада уста Симеј, и осамари свога магарца, и отиде у Гат к Ахису да тражи слуге своје. И врати се Симеј, и доведе натраг слуге своје из Гата.
41. И јавише Соломуну да је Симеј био отишао из Јерусалима у Гат, и да се вратио.
42. Тада цар послав дозва Симеја, и рече му: нијесам ли те заклео Господом и нијесам ли ти тврдо рекао: у који дан изидеш куда му драго, знај зацијело да ћеш погинути? И ти ми рече: добра је та ријеч коју чух.
43. Зашто дакле нијеси држао заклетве Господње и заповијести коју сам ти заповједио?
44. Потом рече цар Симеју: ти знаш све зло за које зна срце твоје, што си учинио Давиду оцу мојему; Господ враћа твоје зло на твоју главу.
45. А цар ће Соломун бити благословен и пријесто Давидов утврђен пред Господом довијека.
46. И заповједи цар Венаји сину Јодајеву, те изиде и уложи на њ, те погибе. И царство се утврди у руци Соломуновој.
Поглавље: 1 | Поглавље: 3
