Свето писмо Стари завет
Прва књига о царевимаПоглавље 17. Царство Израиљево. Илија објављује сушу; гаврани га хране; чудом храни удовицу у Сарепти и буди њезина сина.1. Тада рече Ахаву Илија Тесвићанин, један од насељеника Галадских: тако да је жив Господ Бог Израиљев, пред којим стојим, овијех година неће бити росе ни дажда докле ја не речем.
2. Потом дође њему реч Господња говорећи:
3. „Иди одавде, и обрати се на исток, и сакриј се код потока Хората према Јордану.
4. И из онога потока пиј, а гавранима сам заповедио да те хране онде.”
5. И он отиде и учини по речи Господњој, и отишав стани се код потока Хората, који је према Јордану.
6. И онде му гаврани доношаху хлеба и меса јутром и вечером, а из потока пијаше.
7. Али после годину дана пресахну поток, јер не беше дажда у земљи.
8. Тада дође њему реч Господња говорећи:
9. „Устани, иди у Сарепту Сидонску, и седи онде; ево заповедио сам онде жени удовици да те храни.”
10. И уставши отиде у Сарепту; и кад дође на врата градска, гле, жена удовица купљаше онде дрва; и он је дозва и рече јој: „Донеси ми мало воде у суду да се напијем.”
11. И она пође да донесе; а он је викну и рече: „Донеси ми и хлеба мало.”
12. А она рече: „Тако да је жив Господ Бог твој, немам печена хлеба до грст брашна у здели и мало уља у крчагу; и ето купим дрваца да отидем и зготовим себи и сину свом, да поједемо, па онда да умремо”.
13. А Илија рече јој: „Не бој се, иди, зготови како си рекла; али умеси прво мени један колачић од тога, и донеси ми, па после готови себи и сину свом.”
14. Јер овако вели Господ Бог Израиљев: „Брашно се из зделе неће потрошити нити ће уља у крчагу нестати докле не пусти Господ дажда на земљу.”
15. И она отиде и учини како рече Илија; и једе и она и он и дом њезин годину дана;
16. брашно се из зделе не потроши нити уља у крчагу неста по речи Господњој, коју рече преко Илије.
17. А послије тога разболе се син жени домаћици, и болест његова би врло тешка, тако да издахну.
18. И она рече Илији: „Шта је теби до мене, човече Божји? Јеси ли дошао к мени да споменеш безакоње моје и да ми умориш сина?”
19. А он јој рече: „Дај ми сина свог.” И узев га из наручја њена однесе га у горњу клет, где он сеђаше, и положи га на постељу своју.
20. Тада завапи ка Господу и рече: „Господе Боже мој, зар си и ову удовицу код које сам гост тако уцвилио уморивши јој сина?”
21. И пружив се над дететом три пута завапи ка Господу говорећи: „Господе Боже мој, нека се поврати у дете душа његова.”
22. И Господ услиши глас Илијин, те се поврати у дете душа његова, и оживе.
23. А Илија узев дете снесе га из горње клети у кућу, и даде га матери његовој, и рече Илија: „Види, жив је твој син.”
24. А жена рече Илији: сада знам да си човјек Божји и да је ријеч Господња у твојим устима истина.
Поглавље: 16 | Поглавље: 18
