МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица шеста поста - Цветна
Петак 6. седмице Великог поста
15.04.2022
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Април 2022.
1   Петак
2   Субота
3   Недеља
4   Понедељак
5   Уторак
6   Среда
7   Четвртак
8   Петак
9   Субота
10   Недеља
11   Понедељак
12   Уторак
13   Среда
14   Четвртак
15  ▶ Петак
16   Субота
17   Недеља
18   Понедељак
19   Уторак
20   Среда
21   Четвртак
22   Петак
23   Субота
24   Недеља
25   Понедељак
26   Уторак
27   Среда
28   Четвртак
29   Петак
30   Субота


На 6. часу
Књига пророка Исаије (66,10-24)
10. Радујте се с Јерусалимом и веселите се у њему сви који га љубите; радујте се с њим сви који га жалисте. 11. Јер ћете сати сисе од утехе његове, и наситићете се, саћете и наслађиваћете се у светлости славе његове. 12. Јер овако вели Господ: „Гле, ја ћу као риеку довести к њему мир и славу народа као поток бујан, па ћете сати; бићете ношени на рукама и миловани на коленима. 13. Као кад кога мати његова теши тако ћу ја вас тешити, и утешићете се у Јерусалиму. 14. Видећете и обрадоваће се срце ваше и кости ће се ваше помладити као трава, и знаће се рука Господња на слугама његовим и гнев на непријатељима његовим.” 15. Јер, гле, Господ ће доћи с огњем, и кола ће му бити као вихор, да излије гнев свој у јарости и претњу у пламену огњеном. 16. Јер ће Господ судити огњем и мачем својим сваком телу, и много ће бити побијенијех од Господа. 17. Који се освештавају и који се очишћају у вртовима један за другим јавно, који једу месо свињеће и ствари гадне и мише, сви ће изгинути, вели Господ. 18. А ја знам дела њихова и мисли њихове, и доћи ће време, те ћу сабрати све народе и језике, и доћи ће и видеће славу моју. 19. И поставићу знак на њих, и послаћу између њих који се спасу к народима у Тарсис, у Фул и у Луд, који натежу лук, у Тувал и у Јаван и на даљна острва, која не чуше гласа о мени нити видеше славе моје, и јављаће славу моју по народима. 20. И сву ће браћу вашу из свих народа довести Господу на дар на коњима и на колима и на носилима и на мазгама и на камилама ка светој гори мојој у Јерусалим, вели Господ, као што приносе синови Израиљеви дар у чисту суду у дом Господњи. 21. И између њих ћу узети свештенике и Левите, вели Господ. 22. Јер као што ће нова небеса и нова земља, што ћу ја начинити, стајати преда мном, вели Господ, тако ће стајати семе ваше и име ваше. 23. И од младине до младине, и од суботе до суботе долазиће свако тело да се поклони преда мном, вели Господ. 24. И излазиће и гледаће мртва телеса оних људи који се одметнуше од мене; јер црв њихов неће умрети и огањ њихов неће се угасити, и биће гад сваком телу.


На вечерњи
Прва књига Мојсијева (49,33; 50,1-26)
33. А кад изговори Јаков заповести синовима својим, диже ноге своје на постељу, и умре, и прибран би к роду свом.

1. Тада Јосиф паде на лице оцу свом, и плака над њим целујући га. 2. И заповеди Јосиф слугама својим лекарима да мирисима помажу оца његова; и лекари помазаше мирисима Израиља. 3. И наврши му се четрдесет дана, јер толико дана треба оним које помажу мирисима; и плакаше за њим Мисирци седамдесет дана. 4. А кад прођоше жалосни дани, рече Јосиф домашњима Фараоновем говорећи: ако сам нашао милост пред вама, говорите Фараону и реците: 5. „Отац ме је мој заклео говорећи: 'Ево, ја ћу скоро умрети; у гробу мом, који ископах у земљи Хананској, онде ме погреби.' Па сада да идем да погребем оца свог, а после ћу опет доћи.” 6. А Фараон му рече: „Иди, погреби оца свог како те је заклео.” 7. И отиде Јосиф да погребе оца свог; и с њим пођоше све слуге Фараонове, старешине од дома његова и све старешине од земље Мисирске, 8. а сав дом Јосифов и браћа његова и дом оца његова; само децу своју и овце своје и говеда своја оставише у земљи Гесемској. 9. И пође с њим и кола и коњика толико да беше војска врло велика. 10. А кад дођоше на гумно Атадово, које је с оне стране Јордана, плакаше онде много и врло тужно; и Јосиф учини жалост за оцем својим за седам дана. 11. А људи из оне земље, Хананејци, кад видеше плач на гумну Атадову, рекоше: „У великој су жалости Мисирци.” Зато прозваше оно место с оне стране Јордана жалост Мисирска. 12. И учинише му синови његови како им беше заповедио. 13. Однесоше га синови његови у земљу Хананску, и погребоше га у пећини на њиви Макпелској, коју купи Аврам да има свој гроб у Ефрона Хетејина према Мамри. 14. И погребавши оца свог врати се Јосиф у Мисир и браћа његова и сви који баху изашли с њим да погребу оца његова. 15. А браћа Јосифова видећи где им отац умре, рекоше: „Може бити да се Јосиф срди на нас, па ће нам се осветити за све зло што му учинисмо.” 16. Зато поручише Јосифу: „Отац твој заповеди на смрти и рече: 17. 'Овако кажите Јосифу: Молим те, опрости браћи својој безакоње и грех, што ти пакостише; сада опрости безакоње слугама Бога оца твог'.” А Јосиф заплака се кад му то рекоше. 18. После дођоше и браћа његова и падоше пред њим и рекоше: „Ево смо слуге твоје.” 19. А Јосиф им рече: „Не бојте се, зар сам ја место Бога? 20. Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ. 21. Не бојте се дакле; ја ћу хранити вас и вашу децу.” Тако их утеши и ослободи. 22. Тако живљаше Јосиф у Мисиру с домом оца свог, и поживе сто и десет година. 23. И виде Јосиф синове Јефремове до трећег колена; и синови Махира сина Манасина родише се и одрастоше на коленима Јосифовем. 24. И рече Јосиф браћи својој: „Ја ћу скоро умрети; али ће вас зацело Бог походити, и извешће вас из ове земље у земљу за коју се заклео Авраму, Исаку и Јакову.” 25. И закле Јосиф синове Израиљеве и рече: „Заиста ће вас походити Бог; а ви онда однесите кости моје одавде.” 26. Потом умре Јосиф, а беше му сто и десет година; и помазавши га мирисима метнуше га у ковчег у Мисиру.

Приче Соломонове (31,8-32)
8. Отворај уста своја за немога, за ствар свих намењених смрти. 9. Отворај уста своја, суди право, дај правицу невољноме и убогоме. 10. Ко ће наћи врсну жену? Јер вреди више него бисер. 11. Ослања се на њу срце мужа њена, и добитка неће недостајати. 12. Чини му добро, а не зло, свега века свог. 13. Тражи вуне и лана, и ради по вољи рукама својим. 14. Она је као лађа трговачка, из далека доноси храну своју. 15. Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој и посао девојкама својим. 16. Мисли о њиви, и узме је, од рада руку својих сади виноград. 17. Опасује снагом бедра своја и крепи мишице своје. 18. Види како јој је добра радња, не гаси јој се ноћу жижак. 19. Рукама својим маша се преслице, и прстима својима држи вретено. 20. Руку своју отвора сиромаху, и пружа руке убогоме. 21. Не боји се снега за своју чељад, јер сва чељад њена има по двоје хаљине. 22. Покриваче сама себи гради, тако платно и скерлет одело јој је. 23. Зна се муж њен на вратима кад седи са старешинама земаљским. 24. Кошуље гради и продаје, и појасе даје трговцу. 25. Одело јој је крјепост и лепота, и осмева се на време које иде. 26. Уста своја отвора мудро и на језику јој је наука блага. 27. Пази на владање чељади своје, и хлеба у лености не једе. 28. Синови њени подижу се и благосиљају је; муж њен такођер хвали је; 29. Многе су жене биле врсне, али ти их надвишујеш све. 30. Љупкост је преварна и лепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу. 31. Подајте јој од плода руку њезиних, и нека је хвале на вратима дела њена.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Преп. Тит Чудотворац. Од младих година возљуби Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими ангелски образ. Не жалећи себе, он се предаде прискорбном и тесном путу иноческом. Кроз велико стрпљење стече две основне добродетељи: смерност и послушност, и у овим добродетељима он превазиђе „не само братију него и све људе“. Чистоту душе и тела беше сачувао од младости своје. У време иконоборске јереси показа се као непоколебљиви столп Цркве Божје. Због његове велике смерности и чистоте дарова му се од Бога дар чудотворства и за живота и по смрти. А кад се пресели ка Господу, остави многобројне ученике своје. Упокоји се мирно у IX веку.

2. Св. муч. Амфијан и Едесије. Два младића, два брата рођена. Из града Патаре, од родитеља знаменитих но незнабожних. Када учаху светске науке у граду Вириту, просветише се некако Духом Божјим, те познавши лаж незнабоштва назреше истину Хришћанства. Па кад се вратише дома, не могоше живети више са незнабожним родитељима и сродницима него тајно одбегоше у Кесарију Палестинску к презвитеру Памфилу, познатом по светости и духовној учености. Код Памфила се поучаваху закону Божјем дан и ноћ и упражњаваху у подвизима хришћанским. За Амфијана се каже да телом беше 20 година стар, а разумом и великодушношћу столетан. Када наста гоњење, у време Максимина, многи хришћани побегоше из града и сакрише се, док се други драговољно и радосно предадоше у руке мучитеља, да би пострадали за име Онога који је прво за њих пострадао. Амфијан буде међу овим последњим. Он дође небојажљиво у храм незнабожачки, где кнез Урбан приношаше жртве идолима, па ухвати кнеза за руку, којом држаше жртву, и викну му да одустане од служења и жртвоприношења мртвим идолима, и да позна Бога истинога. Неки који чуше ове речи и видеше оволику храброст Амфијанову, покајаше се и примише веру Христову. Но кнез, ражљућен, баци Амфијана на муке. Између осталих мука завише му ноге памуком па запалише. Но кад оста жив, бацише га у море са каменом о врату; а море се узбурка и избаци тело мучениково у град. Едесије би најпре послан у бакарне руднике у Палестину, по том одведен у Мисир. У Александрији испуни се светом ревношћу против некога кнеза Јероклеа, који на тргу беше прикупио хришћанске монахиње, девојке и часне жене, и раздаваше их најбестиднијим развратницима на поругање – испуни се Едесије светом ревношћу и удари шамар бесчесном кнезу. Због тога би мучен и у море утопљен, као и брат му Амфијан. Као два невина јагњета жртвоваше се за Христа, око 306. Год., и преселише се у дивне дворе Господње.

Два се брата предадоше Богу на жртву,
Презирући свет трулежни, лешину мртву,
Амфијан и Едесије, браћа утробна,
У мукама дивна браћа, Христу подобна.
Ко у Бога веру има, тај свет не цени,
Мртвој души може Бога свет да замени.
Ко ка Христу љубав има, смрти с’ не боји,
У бесмртне и пре смрти тај се већ броји.
Ко смрт сматра крајем мрачним, крајем беславним,
Тај и себе сматрат’ мора робом очајним.
Мученици смрт сматраху завесом неба,
Пример даше да се смрти страшит не треба.
Не страши се, о човече, да неба нема
Но се страши Суда страшног што небо спрема.
Било б’ лакше за грешника да неба није,
Зато грешник с’ гневом пита: та небо гди је?
О грешниче, небо није тамо где и ти,
Ти и небо никад скупа нећете бити.

РАСУЂИВАЊЕ
„Боље бити незналицом, а љубављу се приближавати Богу, него бити многозналицом и уједно непријатељ Богу“. То су речи св. Иринеја, Лионског свештеномученика. Истинитост ових речи потврђивала се у свима временима, па се потврђује и у наше време. Само се овоме мора једно додати, на име, да љубитељи Бога нису незналице, пошто они знају за Бога толико, да Га могу љубити. Од свих знања људских, ово је знање најважније и највеће. И још се мора додати, да непријатељи Божји не могу бити многозналице – мада они себе за такве сматрају – пошто је њихово знање неминовно хаотично, јер нема главе и нема реда. Јер глава и ред свакоме знању јесте Бог. Неки од светитеља – као Павле Прости – нису знали ни читати ни писати, али су силом духа свога и божанственом љубављу превазилазили сав свет. Ко се љубављу приближује Богу, тај није способан за злочин. А ученост без љубави к Богу задахнута је духом злочина и рата. Св. Јевтимије Велики учаше: „имајте љубав, јер што је со јелу, то је љубав свакој врлини.“ Безукусна је и хладна свака врлина ако није посољена и загрејана божанском љубављу.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у аду, и то:
1. како је Његов план спасења свеобиман, обухвата сва колена и сва времена од почетка до краја;
2. како је Он дошао на земљу у телу, не само ради оних који су тада живели на земљи него и ради оних који ће живети, као и за оне који су живели;
3. како Он, док Му мртво тело лежи у гробу, душом силази у ад да објави спасење и ослобођење окованих.

БЕСЕДА
о живоме Богу и о живој деци Његовој

Ако, дакле, живимо ако умремо Господњи смо. (Рим. 14, 8)

Чији смо кад живимо? Господњи. Чији смо кад умиремо? Господњи. Чији су праведници? Господњи? Чији су грешници? Господњи. Господ обухвата све, и живе и мртве, и садашње, и прошле, и будуће. Нико није тако свеобухватљив као Господ Исус. Који од такозваних добротвора човечанства, од учитеља, вођа, просветитеља, икада покуша да учини неко добро умрлим? Ту се може одлучно одговорити: никада и нико! И сама помисао била би смешна у очима васцелога света – учинити неко добро мртвима! То је смешно свима онима који мисле, да је смрт моћнија од Бога, и да оно што она прогута, уништава за свагда. Но бринути за мртве, и чинити добро мртвима, престало је бити смешним од откровења Господа Исуса, који откри да је Бог – Бог живих, и који то и на делу показа сишавши у ад, да ослободи и спасе душе помрлих праведника све од Адама па до Његове смрти на крсту.
Свеобухватљив је Господ наш преславни како Својом видовитом мишљу, јер мисли о свима и види све од жене рођене, и над гробовима и у гробовима; тако и Својом љубављу, јер грли све душе праведничке, без обзира које их место или време скрива; тако најзад и Својим трудом, јер се труди за све њих, да их све ослободи, спасе, уведе у царство и прослави пред лицем Оца Свог небесног, Духа Светог Животворног и безбројних светих Ангела. Господе, Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ ИДИ НА ВРХ СТРАНЕ ▲
Питања и одговори | © Микро књига 1984-2022