МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица трећа поста – Крстопоклона
Петак 3. седмице Великог поста
13.03.2015
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Март 2015.
1   Недеља
2   Понедељак
3   Уторак
4   Среда
5   Четвртак
6   Петак
7   Субота
8   Недеља
9   Понедељак
10   Уторак
11   Среда
12   Четвртак
13  ▶ Петак
14   Субота
15   Недеља
16   Понедељак
17   Уторак
18   Среда
19   Четвртак
20   Петак
21   Субота
22   Недеља
23   Понедељак
24   Уторак
25   Среда
26   Четвртак
27   Петак
28   Субота
29   Недеља
30   Понедељак
31   Уторак


На 6. часу
Књига пророка Исаије (13,2-13)
2. На гори високој подигните заставу, вичите им иза гласа, машите руком, нека уђу на врата кнежевска. 3. Ја сам заповедио изабраним својим и дозвао сам јунаке своје да изврше гнев мој који се радују с величине моје. 4. Вика стоји људства на горама као да је велик народ, вика и врева царства скупљених народа; Господ над војскама прегледа војску убојиту. 5. Долазе из даљне земље, с краја небеса, Господ и оруђа срдње његове, да затре сву земљу. 6. Ридајте, јер је близу дан Господњи; доћи ће као пустош од свемогућега. 7. Зато ће свака рука клонути, и свако срце човечије растопити се. 8. И они ће се смести, муке и болови спопашће их, мучиће се као породиља, препашће се један од другога, лица ће им бити као пламен. 9. Ево, иде дан Господњи љути с гневом и јарошћу да обрати земљу у пустош, и грешнике да истриеби из ње. 10. Јер звезде небеске и прилике небеске неће пустити светлости своје, сунце ће помрчати о рођају свом, и месец неће пустити светлости своје. 11. И походићу васиљену за злоћу, и безбожнике за безакоње; и укинућу разметање охолих, и понос силних оборићу. 12. Учинићу да ће човек више вредити него злато чисто, више него злато Офирско. 13. Зато ћу затрести небо, и земља ће се покренути са свога места од јарости Господа над војскама и у дан кад се распали гнев Његов.


На вечерњи
Прва књига Мојсијева (8,4-21)
4. те се устави ковчег седмог месеца дана седамнаестог на планини Арарату. 5. И вода опадаше све већма до десетог месеца; и првога дана десетог месеца показаше се врхови од брда. 6. А после четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који беше начинио; 7. и испусти гаврана, који једнако одлеташе и долеташе докле не пресахну вода на земљи. 8. Па пусти и голубицу да би видео је ли опала вода са земље. 9. А голубица не нашавши где би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још беше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег. 10. И почека још седам дана, по опет испусти голубицу из ковчега. 11. И пред вече врати се к њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који беше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље. 12. Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати. 13. Шест стотина прве године века Нојева први дан првог месеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суву. 14. А другога месеца двадесет седмога дана беше сва земља сува. 15. Тада рече Бог Ноју говорећи: 16. „Изађи из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом; 17. све звери што су с тобом од сваког тела, птице и стоку и што год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.” 18. И изађе Ноје и синови његови и жена његова и жене синова његових с њим. 19. Све звери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изађоше из ковчега. 20. И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијих птица чистих, и принесе на жртвенику жртве паљенице. 21. И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу свом: „Нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човечијег зла од малена; нити ћу више убијати свега што живи, као што учиних.

Приче Соломонове (10,31-32; 11,1-12)
31. Уста праведникова износе мудрост, а језик опаки истребиће се. 32. Усне праведникове знају што је мило, а безбожничка су уста опачина.

1. Лажна су мерила мрска Господу, а права мера угодна му је. 2. Кад дође охолост, дође и срамота; а у смерних је мудрост. 3. Праведне води безазленост њихова, а безаконике сатире злоћа њихова. 4. Неће помоћи богатство у дан гнева, а правда избавља од смрти. 5. Правда безазленог управља пут његов, а безбожник пада од своје безбожности. 6. Праведне избавља правда њихова, а безаконици хватају се у својој злоћи. 7. Кад умире безбожник, пропада надање, и најјаче уздање пропада. 8. Праведник се избавља из невоље, а безбожник долази на његово место. 9. Лицемер квари устима ближњег свог; али се праведници избављају знањем. 10. Добру праведних радује се град; а кад пропадају безбожници, бива певање. 11. Благословима праведних људи подиже се град, а с уста безбожничких раскопава се. 12. Безумник се руга ближњем свом, а разуман човек ћути.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Свештеномученик Протерије. Овај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор, један од покретача монофизитске јереси, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије, муж свет и благочестив, устаде против Диоскора, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенски сабор у Халкидону, на коме јерес монофизитска би осуђена, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: „Врати се у град, ја чекам да те узмем“. Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово, обесни јеретици навалише у цркву, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова, 457. године.

2. Свети Василије исповедник. Друг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше, по Божјем Промислу, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше, и мирно сконча 747. године.

3. Свештеномученик Нестор, епископ магидијски. Одликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија, и најзад на крст распет у Пергији 250. године.

4. Свети блажени Николај, јуродиви псковски. Живео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године.

Две природе Господ споји,
Да их више не раздвоји:
Човечанску и божанску,
Да их више не раздвоји.
Бог и Човек – личност једна
На две стране непосредна.
Богочовек и Спаситељ,
Раздвојеног Сјединитељ,
Вечних тајни Толковатељ,
Царства светих Основатељ.
Бог човеку приђе ближе,
Вечност спусти, време диже,
Христос – труба Светог Тројства,
Христос – тајна чудног Двојства:
Бог истинит човек поста.
Доле сиђе, горе оста.
Нити паде нит посрну.
Но телом се заогрну.
To je света љубав чиста.
Љубав вечна, вечно иста:
Малим прстом диже дива,
A за ум је непојмљива.

РАСУЂИВАЊЕ
Ретком неустрашивошћу одликовали су се јуродиви Христа ради. Блажени Николај трчао је по улицама града Пскова правећи се луд, укоревајући људе за њихове тајне грехе и проричући оно што ће им се догодити. Када цар Иван Грозни уђе у Псков, сав град беше у страху и ужасу од грозног цара. Пред сваком кућом беше положен хлеб и со као добродошлица цару, но народ се не појављиваше. Када началник града пред црквом поднесе цару на послужавнику хлеб и со, цар отури послужавник и хлеб и со паде на земљу. Тада се пред царем појави блажени Николај, у дугачкој кошуљи, опасан конопом, јашући на штапу, као дете, па узвикну: „Иванушка, Иванушка, једи хлеба и соли а не човечје крви.“ Појурише војници, да га ухвате но он одјури и сакри се. Сазнавши цар о овом блаженом, ко је он и шта је, посети га у његовој тесној одаји. Била је прва недеља Часног поста. Чувши да му цар долази у посету, Николај нађе комад сировог меса, па кад му цар ступи у келију, Николај се поклони и понуди цару месо: „Једи, Иванушка, једи!“ Љутито му одговори грозни цар: „Ја сам хришћанин и не једем меса уз пост.“ Тада му брзо одговори Божји човек: „Та ти чиниш и горе: храниш се човечијим месом и крвљу, заборављајући не само на пост него и Бога!“ Ова лекција уђе у срце цара Ивана и он постиђен одмах напусти Псков где беше наумио учинити велики покољ.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као хлеб живота (Јов. 6, 48) и то:
1. као хлеб којим се душа храни и живи,
2. као хлеб којим се ум храни и просвећује,
3. као хлеб којим се срце храни и облагорођава.

БЕСЕДА
о храни душевној

Ја сам хлеб Живота. (Јов. 6, 48)

Тако рече Господ Исус гладноме роду људском. И реч се та обистини кроз векове на безбројним следбеницима Христовим, који Господа примише као храну душе своје. Неки очајни младић, који стајаше близу самоубиства, исповеди се једном духовнику. Саслуша га духовник пажљиво па му рече: „Сине мој, сам си крив невољи својој. Душа је твоја изгладнела до смрти. Ти си целога живота учио само како да храниш тело, но ниси никад ни помислио да и душа потребује своју храну, и то већу и чешћу него што телу треба. Душа је твоја на умору од глади. Једи и пиј Христа, сине мој. Само то може повратити душу твоју од смрти. Сваки дан и непрестано једи и пиј Христа; Он је животворни хлеб душа наших.“ Послуша младић старца и поврати се у живот.
Хранимо, браћо, душу своју Христом, да би душа наша била жива и здрава. Хранимо непрестано ум наш мислима Христовим, да би ум наш био просвећен и ведар. Хранимо непрестано срце наше љубављу Христовом, да би срце наше било сито и радосно. Хранимо непрестано вољу нашу заповестима Христовим и примером Христовим, да би воља наша свакоминутно чинила добра дела. Нека Христове мисли буду наше мисли; и Христова љубав наша љубав; и Христова добра воља наша добра воља. Непрестано хранимо душе наше Христом Господом; непрестано душом једимо Њега и пијмо Њега. Нема хранљивијег хлеба од Њега, нема слађег пића од Њега. У причешћу Он се сав даје нама, телом и крвљу. Но причешће је опомена, да душе наше треба непрекидно да хранимо Њиме. Непрекидно Њега да једемо и пијемо, као што непрестано дишемо.
О благи и слатки Господе наш, покрени душе наше, да се непрестано Тобом хране и живе буду. Ти си наш хлеб живота. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ ИДИ НА ВРХ СТРАНЕ ▲
Питања и одговори | © Микро књига 1984-2024