Prikaži 6 puta
veću sliku


Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији
За двадесет година мога наставничког рада на Великој Школи и на Универзитету, покојни Василије Марковић био је мој највреднији слушалац и најбољи ћак.

Већ у првом семестру он се истакао мећу свима својим друговима својом необичном вредноћом и великим интересом за науку. Он је одмах почео радити на српској историји са пуном снагом и са много изгледа на успех. Већ у првим семестрима, он је активно учествовао у семинару интерпретишући изворе, приказујући разна историјска дела и покушавајући и сам да решава нека историска питања. Већ онда је он особиту пажњу обратио историској географији српских земаља и историји српске цркве. На обради те две области наше историске науке радио је он и после тога све до своје смрти. Из тога је доба, као резултат његовог рада у семинару, његова расправа: Односи Дубровчана са Србијом, од 1358 до 1362 год. (Летопис 244, 1907, 54 - 71).

Роћен у Пријепољу, покојни Василије Марковић учио је гимназију у Солуну и Скопљу, а Велику Школу у Београду. По свршеној Великој Школи био је три године наставник гимназије у Плевљима. Новембра 1908 дао је оставку на државну службу, да би се могао спремати за докторски испит, који је идуће године и положио. Дисертација му је била: Историја српских манастира. После положеног докторског испита постављен је за наставника ИИбеоградске гимназије, где је остао и после положеног професорског испита (у фебруару 1914) све до своје смрти.

Покојни Василије Марковић учествовао је, као борац, у свима нашим ратовима од Куманова до пропасти Србијине 1915. Год. 1917 послан је био у Атину, да ради на нашим националним стварима, и тамо је остао све до ослобођења. То је доба његовог необично плодног и интензивног рада, који је наставио и у ослобођеној отаџбини.

У Атини је написао и штампао у Забавнику (год. 1918, бр. 11-13) врло добру расправу: Јесу ли средњевековни Срби сматрали Македонију бугарском? Та је расправа, нешто прерађена и проширена, штампана 1919 и на француском језику за време рада конференције мира.

Али је главни његов интерес стално био управљен на историску географију и на историју српске цркве у средњем веку. За време анексионе кризе, кад сам ја штампао кратку Историју Босне и Херцеговине, Василије Марковић ми је предложио, да за ту књигу изради историске карте, што сам ја, разуме се, радо и са благодарношћу примио. За друго издање моје Историје Српскога Народа, Марковић је дао све историске карте (свега двадесет). Своје темељно и богато знање из историјске географије Балканског Полуострва показао је у врло добром чланку: Службена назвања области и места у новоосвојеним крајевима (Гласник Срп. Геогр. Друштва ИИИ, 1914, 231 - 238). У то доба он је већ био спремио за штампу и велики Историски Атлас, који је, према реферату покојног Стојана Новаковића и мом, био примљен за издања наше Академије. Ратови и велика савесност покојног Василија Марковића, који се увек бојао да није довољно савладао материјал, криви су, што то важно дело није потпуно довршено и објављено. И од другог његовог рада, Историја Српске Цркве, овде је штампан само један, сразмерно мали, део.

Том раду, историји српске цркве особито у средњем веку, хтео је покојни Василије Марковић да посвети цео свој живот. Понуђен да прими катедру Историје Српског Народа на Универзитету у Скопљу, он је одбио ту понуду, са мотивацијом да хоће да се бави само историјом српске цркве. Да је остао жив, та би му се жеља испунила на катедри богословског факултета. Али је он умро изненада, млад, у најбољој снази, на почетку свог научног рада. Смрт је његова тежак удар не само за нас, његове пријатеље, него и за српску науку, којој су снаге, као што је био покојни Василије Марковић, тако потребне.
Ст. Станојевић
Београд,
1 септембра 1920.


Ми издајемо ову књигу, како ју је наш пријатељ написао, измењујући само оно, што би и он при исправкама изменио, јер нам јестало да тога, да издамо његово дело, с печатом његове изразите личности. Зато смо оставили и његов начин штампања, како га јеон yпрва два табака започео. Нисмо дирали ни трагове, по којима цевиди, како једело израђивано yтешким приликама, на страни — великим делом yАтини — без икакве погодности за оваки научни рад и без библиотека, обилних изворима и литературом, потребном за изучавање наше прошлости. Све смо то оставили, да би цешто тачније могли упознати погледи нашега покојнога пријатеља на развој и улогу православнога монаштва и манастира yсредњевековној Србији, да би цемогао поуздано разабрати метод његова рада и наслутити велике тешкоће, које јеyњему морао савлађивати.

Ст. Станојевић, Никола Радојчић


Детаљни подаци о књизи
Наслов: Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији
Издавач: Талија издаваштво
Страна: 297
Повез: меки
Писмо: ћирилица
Формат: A5
Година издања: 2017
ИСБН:
Naručite
Cena:
900,00 DIN
Cena za inostranstvo:
9,00 EUR
Kom.:

Naručite telefonom:
011/3055010
011/3055015
+381 11 3055010
+381 11 3055015





Istorija pregleda BRISANJE ISTORIJE

Ocene i mišljenja čitalaca
Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


Pitanja, odgovori, mišljenja...
Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

Poruku poslaoPoruka