Страна: 310
► Остали детаљи

Професор Александар Шмеман је једном приликом записао да „тамо где Црква престаје да буде символ, тајна, она постаје ужасна карикатура саме себе“. Он је ову констатацију записао инспирисан тада актуелним стањем у Цркви. Богослужбеном символизму се тада у животу Цркве најчешће погрешно приступало, а у официјалном богословљу се он или накарадно тумачио или је, индиферентношћу теолога, бивао релативизован. На тај начин се суштина Цркве и Њеног богословља уништавала. Својом проницљивошћу, богословским талентом и квалитетним огледима, Шмеман, заједно са читавом плејадом руских теолога у емиграцији (Н. Афанасјев у првом реду, затим Г. Флоровски, К. Керн, Ј. Мајендорф и др.) успева да у први план врати „здраво“ символичко богословље. Символичко богословље, рехабилитовано у руској емиграцији, настављају да успешно разрадјују и други православни богослови, у Грчкој митрополит Јован Зизјулас и др., у Румунији протојереј Димитрије Станилоје, док се у Србији тек у наше дане појављује оригинална, и за српско богословље освежавајућа, мисао ђакона Предрага Петровића (не треба заборавити и ревност епископа Игњатија Мидића још од средине осамдеседих година прошлог века, као и ангажовање епископа Атанасија Јефтића). Сви они предочавају значај символа у формирању ортодоксног теолошког мишљења, од којег, пак, зависи нормалан живот у Цркви.