Аутор: Вил Дјурант
Страна: 711
► Остали детаљи

Пети том садржи портрет једног света на његовом славном врхунцу - портрет фасцинантне и раскошне Италије у доба ренесансе, од Петраркиног рођења 1304. до Тицијанове смрти 1576. године.

Вил Дјурант у Ренесанси излаже уводну студију економске подлоге која обухвата развој индустрије, раст банкарских породица као што су Медичијеви, као и сукобе рада и капитала. На тај начин он објашњава разлоге због којих је Италија била прва држава, а Фиренца први град у Италији који ће доживети буђење модерног доба. Он прати процват културе од Фиренце до Милана, Мантове, Фераре, Вероне и Венеције Падове и Парме, Болоње, Риминија, Урбина, Перуде, Сијене и Напуља, а повест доводи до врхунца у Риму, граду великих папа ренесансне епохе.

У сваком граду Италије, сведоци смо блиставе параде принчева, краљица, војвода или дуждева; песника, историчара, научника и филозофа; сликара, вајара, гравера, илуминатора, грнчара и архитеката; присуствујемо развитку индустрије, образовања, понашања, морала, криминала и моде; пред нама се ређају жене, љубави и венчања; епидемије, глади, земљотреси и погибије. Пред нама је човецанство које се смело креће од коначног света ка свету бесконачности.То је и повест о народу под ведром јутарњом светлошцу ренесансе, када су бронзана врата крстионице у Фиренци постала симбол правих рајских двери. У таквом амбијенту, са Пиком дела Мирандолом сазнајемо како је ловек размишљао, са Макијавелијем како је владао, са Кастиљонеом како је живео, са Савонаролом како је умирао. На готово сваком кораку, Вил Дјурант црта живе вињете - Петрарке, Бокача, Козима, Медичија, Фра Анђелика, Донатела, Лоренца Величанственог, Ботичелија, Андреје дел Сарта, Лодовика Мора, Беатриче и Изабеле д `Есте, Леонарда да Винчија, Брамантеа, Пјера дела Франческе, Сињорелија, Перучина, Мантење, Ариоста, Ђованија Белинија, Ђородонеа, Алдуса Мануцијуса, Кореда, Александра VI, Чезара и Лукрецију Борџије, Јулија II, Лава X, Рафаела, Микеланђела, Клемента VIII.

Дјурант доводи причу до драматичног врхунца са руменилом сутона Фиренце и Венеције после страшног пустошења Рима 1527, али показује како је чак и опадање ренесансе (1527-1576) било плодно захваљујући Тицијану, Аретину, Веронезеу, Челинију, и, можемо рећи, новом Микеланђеловом животу. Дјурант показује како је ренесанса, оживљавајући класичну културу, окончала хиљадугодишњу владавину оријенталног духа у Европи.

На крају нас припрема за Еразма, Бејкона и Декарта, за Спинозу, Волтера, Гибона, Гетеа, као и за титане нашег доба у којима још живи дух ренесансе: "Данас, у Европи и Америци, свугде има људи префињеног и снажног духа - који другују у царству ума - који своју снагу црпе из баштине духовне слободе, естетског сензибилитета, пријатељског и саосећајног разумевања; хране се наслеђем опраштања животу за његове трагедије, прихватања његових радости чула, ума и душе; и хране се тиме што у срцима, усред химни мржње, упркос грмљавини топова, увек чују царску песму ренесансе."