Аутор: Игуман Антоније
Страна: 157
► Остали детаљи

САДРЖАЈ

Приступ, 5
Предговор, 11

ПРВИ ОДЕЉАК
ТЕЛЕСНА СМРТ КАО ГРАНИЦА ЉУДСКОГ ТЕЛЕСНОГ ЖИВОТА

Узрок телесне смрти, 13
Шта је смрт и неизбежност њена, 15
Свеопштост смрти, 17
Неизвесност времена смрти, 18
Предсказања неким побожним људима о њиховом смртном часу, 20
O неопходности припреме за смрт, 22
O храбром хришћанском сусрету смрти, 23
Примери хришћанског сусрета смрти, 24
Господ прима и покајане грешнике, 32
Значење изненадне смрти, 36
Примери изненадне смрти као казне Божје, 42
Поуке из наведених примера, 44

ДРУГИ ОДЕЉАК
СТАЊЕ ДУШЕ ПОСЛЕ СМРТИ ТЕЛА

O бесмртности душе, 46
O вези и општењу са умрлима, 48
Примери општења са светитељима, 49
Примери општења са обичним људима, 54
Јављања душа умрлих људи живима ради њихова уразумљавања, 63
Свето писмо о могућности јављања умрлих, 67
Свети оци и учитељи Цркве о могућности јављања умрлих, 67
Стање душа у загробном свету, 68
О посебном суду, 68
Учење о митарствима, 69
Стање душа светих, 81
Појам о рају, 82
О могућности задобијања рајског блаженства, 84
Виђења станишта Царства небеског, 87
Степени блаженстава праведних душа, 92
Стање грешних душа, 94
Живот грешних душа до свеопштег суда, 94
Пакао и мучење грешника у њему, 95
Сведочанство светих отаца о вечним мукама грешника, 98
Виђење мука грешника, 100
Место где се налази пакао по учењу Светог писма и светих отаца, 103
Учење Старог завета, 104
Учење Новога завета, 105
Учење о месту ада код отаца Цркве, 107
Место на коме се налази рај, по учењу Светог писма и светих отаца Цркве, 109
О неопходности молитава за умрле, 112
Примери опроштаја неких грехова умрлим људима, 113
Дани за помен умрлих, 121

ТРЕЋИ ОДЕЉАК
О СВЕОПШТЕМ ВАСКРСЕЊУ

Привремени карактер војујуће Цркве, 125
О последњим временима Царства благодати, 125
Појам о антихристу, 126
Васкрсење мртвих, 128
Не само душа него и тело наше добиће најраду у будућем животу, 130
Свеопштост васкрсења мртвих, 135
Реч светог Амвросија Миланског о нади васкрсења, 139
Научник Њутн и вера у опште васкрсење, 143

ЧЕТВРТИ ОДЕЉАК
О ДРУГОМ ДОЛАСКУ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА И СТРАШНОМ СУДУ

Несумњивост Другог доласка Господњег, 144
Изглед страшног суда, 148
Реч светог Тихона, епископа Вороњешког - Задонског о томе како треба да очекујемо други славни долазак Господа, 151



ДЕО ИЗ ПРИСТУПА

У књизи ВЕЧНЕ ЗАГРОБНЕ ТАЈНЕ, од игумана Антонија, кроз изнете примере присуства Божјег у извесним животним приликама појединих људи, откривене су главне тајне које од вајкада муче човеков ум, међу којима у неизбежности смрти централно место заузима човекова душа и њена бесмртност. Краткоћа и јасноћа чине књигу приступачном најширим слојевима народа. Њен особити садржај привлачи пажњу како оних који траже подстрека за размишљање о предметима који су саставни део њихових религиозних доживљавања и духовног усавршавања, тако и оних који желе да прошире своје знање ван граница свакидашњег искуства и да схвате и објасне она несхватљива и тајанствена збивањау свету и животу личном или појединаца.

Ова књига у Русији је почетком нашег столећа била веома популарна. Доживела је четири здања. И код нас она није остала непозната. Стара књижара Томе Јовановића и Вујића, која се бавила издавањем популарних књига, штампала је 1924. год. ову књигу са илустрацијама, у преводу др Д. СВЕВИДА, који је ово дело унаказио својим лошим преводом и избацивањем 10-12 поглавља, која се налазе у свим руским издањима. Отуда је добродошао овај беспрекорни превод протојереја Живана М. Маринковића, ректора богословије, познатог нашег радника на пољу богословске књижевности. С једне стране да према аутору и његовом делу исправи у нашој литератури нестручност и несавесност преводиочеву, коју је сакрио псеудонимом, а с друге стране да удовољи желљи наших многобројних верника који куцају на врата наше религиозне издавачке делатности да им се пружи нека добра духовна књига. У сваком случају БИБЛИОТКА ПРАВОСЛАВЉА може бити захвална Светом архијерејском синоду, који јој је уступио од својих за штампу предвиђених дела баш ово, за чије штампање морамо бити захвални Његовој Светости патријарху српском г. Герману, кога су и руководили поменути разлози да оно код нас угледа света у овом другом аутентичном нздању.

Ваља напоменути да 6и дело игумана Антонија, у преводу протојерсја Живана Маринковића, требало да послужи нашим богословским радницима као подстрек за писање и састављање оваквих и сличних дсла, јер и код нас, поред житија српских свститеља, има за то материјала скоро напретек, нарочито у нашој црквеној периодици и многобројним летописима цркава и манастира. На тај би се начин у таквим едицијама систематски пружало објашњавање тих та)анствених појава, којима смо окружени сваког часа и у свакој прилици. Разуме се, ради савременог човека све ово би се могло сагледавати и у светлости науке, слично аутору овога дела - игуману Антонију, када у доказивању могућности општег васкрссња мртвих приводи Њутнов експерименат са магнетом који снажно привлачи разбацану гвоздену струготину, прашину и опиљке. Јер се бар данас у светлости наглог напретка науке могу презентовати многе верске истине и појаве из надземаљског и духовног света, које се темеље или налазе у Библији, чија иначе казивања данашња наука умногоме утврђује. У овом смислу, на пример, ваља се уставити на делу Вернера Келера: БИБЛИЈА ИМА ПРАВО (са немачког преведено на много језика и код нас безмало цело изашло у новосадском „Дневнику” у времену 2.11.1965. - 9.4.1966.), у коме су у светлости савремене археологије и науке дословно потврђена безбројна казивања ове Књиге над књигама. Исто тако се не сме заобићи (макар и са негативном тенденцијом писано) дело БИБЛИЈСКЕ ЛЕГЕНДЕ од Зенона Косидовског (Београд, 1965. СКЗ). Или када је реч о есхатологији, у којој се садрже главне хришћанске истине (о Страшном суду, смаку света, о Рају и Паклу), зар не поздравити савремену науку која утврђује Христово казивање о крају света када ће, а како Он каже: „ПО НЕВОЉИ ДАНА ТИЈЕХ СУНЦЕ ПОМРАЧИТИ, И МЈЕСЕЦ СВОЈУ СВЈЕТЛОСТ ИЗГУБИТИ, И ЗВИЈЕЗДЕ С НЕБА СПАСТИ (Мат. 24,29)”, које је добило потврду и код совјетских научника (проф. Б. Воронцов Вељаминов: ДА ЛИ ЈЕ БИЛО ПОЧЕТКА И ДА ЛИ ЋЕ БИТИ КРАЈА СВЕТА, Београд, 1945. „Просвета”). По В. Вељаминову „наше Сунце, као и све звезде полако 'стари'; да се процес (његовог) хлађења стално продужава” и да „са хлађењем Земље, изазваном хлађењем Сунца као смена несталим световима настају нови, само у другом виду, у друкчијем облику” (ср. 1 Кор. 15,37-58).

Пред горњим истинама науке, које се, дакле, садрже у Библији, може се разумети и поступак Ерлика Јенкинса, једног од највећих енглеских атомиста из Харвела, који је усвојој 39. години (1963) постао свештеник Англиканске цркве, поновивши исто оно што је и астронаут Глен рекао: „Бог ће бити свуда, ма куда будемо ишли”. Ова иста мисао нагнала је у америчком атомском граду Оук Рич, који има 31.000 становника од којих је 20.000 научника, да поред 25 храмова подигну још 6, јер они сви посећују цркву, учествују у њеном раду и животу, а о празницима многи од њих читају у цркви апостол, врше дужности тутора и црквењака. А што је најинтересантније, извршни директор Института за нуклеарне студије у овоме америчком центру, др Вилијам Г. Полард, у својој 41. години (1952) примио је свештенички чин, док су четворица његових синова прислуживали приликом овог очевог рукоположења, када је читав свет слушао преко радио-телевизије и штампе ове речи: „Није тачно оно што неки мисле, да што има више науке то је потребно мање религије. Напротив, што смо више просвећени науком то нам је религија све неопходнија. Наука нам пружа факта, религија нам објашњава та факта. Наука нас снабдева снагом, религија нас учи како ту снагу да употребимо”.