Аутор: свештеномученик Данил Сисојев
Страна: 46
► Остали детаљи

Проблем склапања или несклапања брака са иноверним веома је актуелан и за многе наше православне савременике. Да ли постоји недвосмислено мишљење Цркве и светих Отаца по питању таквих бракова?

Обнова Цркве након прогона донела је низ проблема не само духовне, већ и практичне природе. Чињеница је да је у храм дошло много више младих жена него младих мушкараца и зато се врло изразито појавило питање за кога да се удају. Није изненађујуће што је књига која одговара на питање: "Да ли се удати за неверујућег?" изазвала искрено интересовање и код читатељки и код читалаца. Међутим, изненађује непредањски прилаз толико важном питању који се налази у поменутој књизи.[1] Потрудићу се да са тачке гледишта светоотачког богословља и канонског права дам коментар на ово дело.
Дакле, сиже те књиге је да се нека лепотица заљубила у неверујућег мушкарца (који има све могуће врлине и квалитете) и јако жели да се уда за њега, мотивишући то тиме што од самог детињства све девојчице стреме да постану жене и мајке. Искидана сумњама и не знајући како да поступи, она се обраћа свом духовнику питањем: "Да ли се могу удати за човека у кога сам заљубљена и да ли ће то бити блуд?"
Цела књига се састоји из опширног одговора духовника из кога постаје јасно да такав савез није грех, тим пре није блуд, јер је као прво, апостол Павле дозволио хришћанима да ступају у брак са невернима и као друго, ако је тај савез заснован на целомудреној љубави он је благодатан и чак представља слику Христа и Цркве. Духовник дуго говори о томе шта је љубав, под којом он подразумева неко осећање, емоцију и тврди да је она потпуно могућа у таквом "браку". Он наглашава да света Тајна Брака сама по себи не представља гаранцију чврстине породице (тим пре што сада преовладава окултни однос према овој Тајни) и говори да чак ни богохулства супружника не треба да доведу до развода, већ само до испољавања трпљења од стране верујућег супружника. Послушавши баћушку, лепотица на крилима долази кући, улази у брак са безбожником, убеђена да је њен поступак потпуно исправан и да ће након потписивања папира говорити свом запрепашћеном супругу о вери. Они практично имају идеалну породицу али, научена од стране духовника, млада супруга се само моли за обраћење свог "мужа" јер њему није интересантан разговор на ту тему.
Ето какав нам предивни образац за подражавање предлажу издавачи ове брошуре! Али, нажалост, реалност са којом се свештеник сусреће веома се разликује од описане идиле. Најчешће код мушкараца и жена који су ступили у такву заједницу врло брзо се хлади вера, ревност за спасење се замењује прилагођавањем, а често се догађа и право одступништво. Колико девојака је већ примило ислам удајући се за муслимане. Обрнути примери практично да нам нису познати! Уместо недељних служби такви супружници почињу да иду у позоришта, на модне ревије само да би угодили својој "половини". Деца таквих родитеља постају циници који не верују ни у шта. Уосталом то је и разумљиво јер имају живи пример лицемерја пред очима! Не треба мислити да је то резултат само данашњег развратног времена. Исто то се догодило и руским племићима који су давали своју децу за познате јеретике што је за последицу имало одрастање покољења Базарових.[2] То исто се догађало и у исламским земљама где су девојке које су насилно одвођене у харем рађале јаничаре који су касније убијали своје сународнике. Још у трећем веку такву појаву је приметио свештеномученик Кипријан Картагински када је у својој књизи "О палима" писао да је узрок великог броја одступника "склапање брака са невернима; удове Христове предлажу незнабошцима".
Дакле, зашто се тако нешто догађа? Зар је Православна вера слабија од неверја или било које лажне религије, ако брак са невернима доводи до толико жалосних резултата? Одговор је да Бог не помаже људима који директно нарушавају Његову вољу.
Ако погледамо Свето Писмо видећемо да током целокупне историје Бог упозорава на мешање људи који су Му верни са онима који не испуњавају Његову вољу. Већ се на освиту светске историје догодила највећа катастрофа светског Потопа изазвана тиме што: "видећи синови Божји кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше. А Господ рече: Неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело" (1 Мојс. 6:2-3). Предањско тумачење говори да су "синови Божији" потомци Сита, верни Господу, а "кћери човечије" потомци Каина. Мешање ова два рода довело је до пропасти древног света. Сећајући се тог страшног догађаја, свети Авраам је приморао свог слугу да се закуне Богом да неће узети жену Исааку из "кћери Хананеја" (1 Мојс. 24:3). Управо је и један од разлога одбацивања Исава био тај што је узео за жене кћери Хетејинове. "И оне задаваху много јада Исаку и Ревеци" (1 Мојс. 26:35). Закон Божији је и писмено одредио ову норму: "И да не би кћерима њиховим женио синове своје, и да не би кћери њихове чинећи прељубу за боговима својим учиниле да синови твоји чине прељубу за боговима њиховим" (2 Мојс. 34:16). "Јер би отпадила сина твог од мене, и служио би боговима другим, те би се разгневио Господ на вас и потро вас брзо" (5 Мојс. 7:4). И заиста, ова претња је стизала оне који су нарушавали завет Господњи. Почевши са страшним поразом у Велфегору када је једино удар Финесовог копља зауставио пораз у коме је погинуло 24 000 људи (4 Мојс. 25), током управљања судија када је Самсон погинуо због филистимљанке Далиде (Суд. 16) и до страшног греховног пада најмудријег цара Соломона чије су срце развратиле жене (1 Цар. 11:3) наставља се борба за испуњење ове заповести. Бог није чекао да казни оне који су нарушавали Његову заповест. Притом та заповест ни на који начин није била повезана са представом о чистоти крви. Рахава блудница, Сефора - Мојсејева жена, Рута Моавићанка које су се одрекле својих лажних богова ушле су у народ Божији. Ова заповест је била посебно важна за светог Јездру и Немију који су се борили против мешања свог народа са другим племенима (Језд. 9,10 гл; Нем. 13:23-29). Реч Божија за мешане бракове говори да су: "велико зло и грешење Богу" (Нем. 13:27), "безакоња наша намножише се сврх главе и кривице наше нарастоше до неба" (Јездр. 9:6). Пророк Малахија објављује: "Јуда чини неверу, и гад се чини у Израиљу и у Јерусалиму; јер скврни Јуда светињу Господњу, коју би му ваљало љубити, женећи се кћерју туђег бога. Господ ће истребити из шатора Јаковљевих човека који чини тако, који стражи и који одговара, и који приноси принос Господу над војскама" (Мал. 2:11-12). Зар није испуњење Божијег проклетства чињеница да деца таквих преступника и преступница постају безбожници, а често и гину?
Када је наступио Нови Завет и закон Мојсејев превазиђен благодаћу Божијом, ова заповест Господња је и даље остала на снази. Апостолски Сабор у Јерусалиму је заповедио обраћеним незнабошцима да се уздрже од блуда (Дела ап. 15:29) под чиме тумачи подразумевају реалност свих брачних забрана Старог Завета и за хришћане. Даље, апостол Павле дозвољавајући жени да се други пут уда додаје "само у Господу" (1 Кор. 7:39). За хришћане је увек била очигледна немогућност ступања у брак са невернима. Ово се неизоставно испуњавало без обзира на то што су хришћанске заједнице биле јако мале. Тако свештеномученик Игњатије Богоносац пише: "Реците мојим сестрама да љубе Господа и буду задовољне својим мужевима по телу и по духу. Исто тако реците и мојој браћи у име Исуса Христа да "љубе своје жене као што Господ Исус Христос љуби Цркву"... Добро је да мушкарци и жене који ступају у брак чине то са благословом епископа да би брак био по Господу, а не по похоти". Овако су мислили и Свети Оци.
На пример, свети Амвросије Медиолански говори: "ако сам брак треба да буде освећен покровом и благословом свештеника: како онда може постојати брак тамо где нема сагласја у вери". Ово учење је директно објављено од стране Православне Цркве устима Васељенских Сабора. Четрнаесто правило Четвртог Васељенског Сабора налаже епитимију на чтеце и појце који ступају у брак са иновернима или дају децу у такав брак. У сагласности са тумачењем епископа Никодима (Милаша) ова казна је - свргнуће из чина. Још снажније и без могућности било каквих другачијих тумачења изложен је однос Цркве по овом питању у 72. правилу Шестог Васељенског Сабора: "Нека је забрањено човјеку православноме, да се сједини са женом јеретичком, исто и жени православној, да се вјенча са човјеком јеретиком. Ако се открије, да је ко тако што учинио, брак нека се сматра ништавим, и незаконита свеза нека се развргне; јер не треба, да се мијеша оно, што се не може мијешати, нити састављати са овцом вука, ни са Христовим дијелом нашљедство грјешника. Ко преступи ово, што смо ми установили, нека се одлучи. Али ако су се неки, док су још у невјерству били и док још нијесу били прибројени стаду православних, саставили били законитим браком, пак за тијем један супруг, изабравши добро, обрати се к свјетлости истине, a други, остане прикован заблуди, не хотећи управити очи своје на божанствене зраке, и ако при томе жени, која не исповиједа праву вјеру, буде угодно живјети са мужем који исповиједа праву вјеру, или обратно мужу, који не исповиједа праву вјеру са женом, која исповиједа праву вјеру, нека се међу собом не дијеле, по божанственоме апостолу: јер се посвети муж који не исповиједа праву вјеру женом, која исповиједа праву вјеру и посвети се жена, која не исповиједа праву вјеру мужем, који исповиједа праву вјеру (1 Кор. 7, 14)." Након толико јасног израза отвореног учења Цркве (сем тога поводом овога идентично гласе следећи канони: "Карт. 20 (31); Лаод. 10, 31), став аутора књижице о којој говоримо просто смућује. Ако је истина то да се духовник наше хероине придржава таквих ставова, онда у сагласности са 1. правилом Седмог Васељенског Сабора мора да буде лишен чина.