Аутор: Свети Владика Николај
Страна: 146
► Остали детаљи

Предговор о. Јустина Поповића

Обзидана народним телом, столећима је наша народна душа муцала и мучила се тражећи јетик којим би, одзборила своје болове, своје туге, своје чежње и своје молитве. И нашла је свој језик, нашла у Владици Николају. Кроз њега наша муцава душа променила се у ридање, како не виде наше око, у речите молитве какве не чу наше ухо Он је богопослани огњени јетик, који стоји над нашом душом и она се пламено и страсно исповеда „Тросунчаном Владики светова“. Он је стил, благодатно-раскалашни стил наше душе. Он говори; никад у нас није тако говорио човек. Он се моли; никад се у нас није тако речито молио човек. Он има дар речи, јер има дар свеосећања, дар жилавости, дар свељубави, дар молитве. До њега, ми смо били очајни: утрнула је христочежњивост наше душе сасушила се и замрла. Од њега – ми смо устреперили радошћу: христочежњивост наше душе оживела је у њему, васкрсла и подмладила се. Пламен христочежњивост Расткова уселила се у њега и разбуктала у огроман пожар: и он гори у том пожару, гори на жртву всеоженија за всјех и всја. Зато је он постао наш оптимизам, наш оптимизам у мрачне дане наше очајне садашњице. Ми присуствујемо великом и ретком чуду, дивном и светом знаку времена: први пут се блажена Вечност Свете Тројице укотвила у Растку, и од христочежњивог Растка створила христоносног Саву; други пут се та иста Вечност укотвила у Владици Николају, и од христочежњивог Николаја на наше очи ствара христоносног Николаја …