Аутор: Борислав Станковић
Страна: 240
► Остали детаљи

Прва аутобиографија највећег српског спортског функционера прати његов животни пут од сина „државног непријатеља“, до првог човека светске кошарке. Бора Станковић из угла актера и сведока говори о кошарци у окупираном Београду, о оснивању два најбоља српска клуба које је предводио и као играч и као тренер, о првој утакмици на Првом светском првенству у Буенос Аиресу 1950, о чудесном развоју југословенске кошарке. Он објашњава зашто је тренерску клупу заменио канцеларијом ФИБА, како је у кошаркашку игру увео „тројку“; сведочи о чувене „три секунде“ у финалу ОИ у Минхену 1972, зашто није упознао Тита а јесте британску краљицу Елизабету и Владимира Путина. Станковић открива тајне успешног лидерства и спортске дипломатије. И најважније: први пут казује о линијама свог живота, зацртаним и исписаним читким рукописом свог оца Василија у једном писму из 1939. године.„Игра мог живота“ настала је на основу Бориних вишегодишњих казивања новинару и писцу Александру Милетићу. Ово је књига о једној спортској епохи виђена очима човека који ју је у доброј мери и моделовао, прво унутар бочних и чеоних линија терена, а потом поред и изнад њих. Књига која васпитава генерацију…