Аутор: др Радован Биговић
Страна: 182
► Остали детаљи

По­след­ње де­це­ни­је обе­ле­же­не су ни­зом зна­чај­них от­кри­ћа ве­за­них за жи­вот и де­ло хри­шћан­ског ђа­ко­на и мо­на­ха, те­о­ло­га и пи­сца, де­ла­те­ља и гно­сти­ка – Ева­гри­ја из Пон­та (345–399). Про­на­ђе­на су мно­га ње­го­ва не­по­зна­та де­ла, она по­зна­та до­би­ла су из­вр­сна кри­тич­ка из­да­ња и пре­во­де на ве­ћи­ну свет­ских је­зи­ка, ис­пра­ће­на су озбиљ­ним ко­мен­та­ри­ма, а би­бли­о­гра­фи­ја раз­ли­чи­тих мо­но­гра­фи­ја и ака­дем­ских ра­до­ва о ње­го­вој ми­сли ра­сте из го­ди­не у го­ди­ну. Уз сва­ко от­кри­ће сти­че­мо но­ве уви­де у Ева­гри­је­ву ори­ги­нал­ну, ду­бо­ку, сло­же­ну и кон­тро­верз­ну ми­сао. Исто та­ко, от­кри­ва­ју се и зна­чај­ни ути­ца­ји ко­је је ева­гри­јев­ски кор­пус имао на да­љи раз­вој те­о­ло­ги­је и мо­на­шке те­о­ри­је аскет­ског жи­во­та на про­стра­ним ме­ри­ди­ја­ни­ма хри­шћан­ске ду­хов­но­сти од Егип­та до Си­ри­је, од па­ди­на Ато­на до оба­ла Рај­не. Та­ко ће по­зна­ти па­тро­лог два­де­се­тог ве­ка Ханс Урс фон Бал­та­зар јед­ном за­пи­са­ти ка­ко Ева­гри­је „ско­ро у пот­пу­но­сти вла­да над це­ло­куп­ном си­риј­ском и ви­зан­тиј­ском ми­стич­ком те­о­ло­ги­јом“, те се ње­гов ути­цај „на од­лу­чан на­чин про­сти­ре на За­пад­на аскет­ска и ми­стич­ка уче­ња“. Бал­та­за­ров је са­мо је­дан у мо­ру слич­них гла­со­ва.

Ева­гри­је Пон­тиј­ски је био уче­ник ве­ли­ких хри­шћан­ских те­о­ло­га Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког и Гри­го­ри­ја Бо­го­сло­ва. По­то­њем је слу­жио и по­ма­гао као ђа­кон у Кон­стан­ти­но­по­љу у вре­ме три­ја­до­ло­шких спо­ро­ва и по­те­шко­ћа ко­је је пра­во­вер­на стру­ја има­ла тих го­ди­на и де­це­ни­ја на хри­шћан­ском Ис­то­ку. По­сто­је и ми­шље­ња да је Ва­си­ли­ју и Гри­го­ри­ју при­по­ма­гао у при­ре­ђи­ва­њу иза­бра­них од­ло­ма­ка из огром­ног опу­са Ори­ге­на Алек­сан­дриј­ског, де­ла ко­је је по­зна­то под име­ном Фи­ло­ка­ли­ја.

Ева­гри­је је био и уче­сник ва­се­љен­ског са­бо­ра ко­ји се од­и­грао у Кон­стан­ти­но­по­љу 381. го­ди­не. Све­до­че­ња го­во­ре о ње­му као ва­тре­ном бор­цу про­тив је­ре­си и апо­ло­ге­ти пра­во­вер­них уче­ња о Све­тој Тро­ји­ци.

Та­ко­зва­не Ке­ли­је би­ле су ме­сто где је Ева­гри­је про­вео по­след­ње го­ди­не свог жи­во­та и на­пи­сао свој по­за­ма­шни опус. Био је је­дан од пр­вих та­ко­зва­них пу­стињ­ских ота­ца ко­ји ће у сво­јим де­ли­ма ар­ти­ку­ли­са­ти усме­на уче­ња и пре­да­ња еги­пат­ског мо­на­штва. На пра­зник Бо­го­ја­вље­ња 399. го­ди­не, у пе­де­сет пе­тој го­ди­ни жи­во­та, Ева­гри­је се по­след­њи пут при­че­стио у цр­кви и исте но­ћи упо­ко­јио.

У вре­ме свог жи­во­та це­њен због сво­јих спи­са и свог па­стир­ског да­ра усме­ра­ва­ња мо­на­ха на пу­ту пре­ма истин­ском по­зна­њу Бо­га, Ева­гри­је, ску­па са сво­јим уче­њи­ма, у по­то­њим ве­ко­ви­ма до­жи­вља­ва не­срећ­ну суд­би­ну и би­ва осу­ђен на ва­се­љен­ском са­бо­ру у Кон­стан­ти­но­по­љу 553. го­ди­не…