Autor: Bela Hamvaš
Strana: 833
► Ostali detalji

Bela Hamvaš, na svoj originalni esejistički način, čini dostupnim saznanja, koja su teško izreciva; upoznat sa svim svetskim baštinama, posmatrano geografski i u smislu naroda u kojima su korenjene, on izvlači veličanstveni zaključak: Da se, u suštini, radi o JEDNOJ JEDINOJ baštini, čime potvrđuje osnovnu misao "ad vite" (ne dva).

Sve je Jedno, sve je Celina. Komplet tri knjige: Duhovna baština drevnog čovečanstva 1 i 2 i Hrišćanstvo.

Knjiga je sačinjena od tri dela:
1. BAŠTINA
2. ARHAIČKI ČOVEK
3. KULT I KULTURA.
Svaki deo ima po šest povezanih celina, a svaka celina po šest „tema“. Na ovom mestu neću prekucavati ceo sadržaj knjige, ali ću navesti celine po delovima:
BAŠTINA: 1) Zlatno doba i apokalipsa, 2) Budnost, 3) Bivstvo i život, 4) Učitelj Života, 5) Tri izvora, 6) Baštine.
ARHAIČKI ČOVEK: 1) Čovek po Vedanti, 2) Šruti i smriti, 3) Praslike, 4) Stanice ljudskog bivstva, 5) Žena, 6) Drevna antropologija.
KULT I KULTURA: 1) Drevna i nova kultura, 2) Indijanska priča, 3) Aša, 4) Alhemija, 5) Metafizika joge, 6) Šekina.

Bela Hamvaš, već na početku knjige, piše o „zavesi“ koja se prosto rukom može opipati, i koja predvaja ono što je kod nas a nalazi se ispred zavese, i ono što je iza zavese, i što možemo samo nagađati. Kao da su dva potpuno različita doba predvojena zavesom: Vreme koje prethodi otprilike šeststotoj godini pre Hrista, i doba koje je potom sledilo. Ako bolje razmislimo, zaista je neverovatno da vreme, relativno nam blisko u odnosu na neku „praistoriju“, bude tako nesaznatljivo i nerazumljivo za nas, „današnje“ ljude. Zna se da je Lao Ce bio stariji od Kunfučija, ali ne toliko da bi se opravdalo gubljenje njegove ličnosti u tami, dok o Konfučiju postoje podrobne informacije, čak i iz njegovog privatnog života. Isto se zapaža i kod Heraklita (bolje „poznat“) i Pitagore (tek nešto stariji od Heraklita, ali prilično „legendaran“). Interesantno je sa kojim ličnostima se završava „vreme iza zavese“: reč je o Lao Ceu (i Konfučiju), Budi, Zaratustri, Totu, Pitagori (i Heraklitu), a još je interesantnije da je „spuštanje zavese“ ostalo zabeleženo kao intenzivan iskustveni osećaj kod ljudi koji pripadaju različitim podnebljima. Buda je govorio o „vremenu kada se svet okreće prema unutra“ (tada se i bića okreću ka unutra), i „vremenu koje se izvrće prema spolja“ (tada bića tonu u život). U usmenom predanju, ali i pisanim izvorima, promena koja je usledila oko šeststote godine pre Hrista istovetno se ocenjuje, „kao stupanje ljudske istorije u krajnje razdoblje tamnog perioda“. Nestalo je bivstvo, a preostao je samo život. U nekoliko godina, ljudi su postali „slepi kod očiju“ i zaglupljeni. Nisu vredele opomene Heraklita i Pitagore, nije vredelo Konfučijevo poređenje vremena Velike Zajednice (kada je na zemlji bio Tao, svet pripadao svima, a ljudi nisu znali za laž i prevaru), i vremena Malog Blagostanja (kada svet postaje individualno vlasništvo, sa pojavom prevare i laži, kao i oružja), nisu pomogli stihovi Lao Cea: „Ljudi su napustili Tao: tako su nastali moral i obaveza. Javili su se pamet i poznavanje: tako su nastale velike laži“.

Najtragičnija posledica po ljude ogleda se u nestanku osećaja za razlikovanje bivstva i života, i nestanku instinkta koji ume da ostvari bivstvo u životu. Dakle, bivstvo se srozalo na život. Hamvaš to potvrđuje citatima iz svete knjige drevnih Iranaca, Zend Aveste (o ubavom i čistom carstvu Džem Šida, nasred koga je izgrađeno devet mostova), i dela koje se obično naziva „apokrifnim“ – Knjige Enohove (o predskazanju strašnog suda). A ono što je car Džem Šid iz Zend Aveste, to je drevni kralj Huang Ti (iz kineske baštine), Manu (iz hinduističke baštine), Menes (iz egipatske baštine), Minos (iz grčke baštine). On, i svi oni, oličenje su drevnog Čoveka-Duha. U jevrejskoj baštini, to je Adam (Prvi i Izvorni čovek). A Džem Šidovo carstvo Ver je ono, što je više upamćeno pod nazivom Zlatno doba, vreme mira, lepote i plodnosti, ne kao zamišljeni ideal, nego kao stvarno postojeće, kao realitet ostvaren na zemlji. Tada su se „duhovne i božanske sile slobodno i bogato prelivale u ljudsku sudbinu, u život zajednice, u prirodu i u materiju, prosvetljivale, posvećivale i činile potpunim sve što je živelo na zemlji. Vidljivi svet se na prirodan način dopunio nevidljivim. To je život učinilo bivstvom; to ga je učinilo celim, potpunim, jedinstvenim. To je obeležje zlatnog doba: bivstvo“. Veza Džem Šidovog carstva sa pomenutim „duhovnim i božanskim silama“ uspostavljena je izgradnjom napred navedenih devet mostova, od kojih je, prema svetim knjigama, ostao samo jedan – Kinvat, koji povezuje vidljivi i nevidljivi svet, Nebo i Zemlju, materijalnu i duhovnu kreaciju.

Zaključujemo da je zlatno doba isto što i bivstvo, potpuna celina, Velika Zajednica. Kraj tog doba ujedno označava početak apokalipse, zatvorenog života, raspolućenosti, razlomljenosti i laži, vremena čiji konac označava strašni sud. U nekom smislu, Zlatno doba je preduslov apokalipse. Patnja, greh i neprilika su to što jesu, zato što je u čoveku budna svest o zlatnom dobu. Jer, svaka negativnost jeste negativnost samo upoređena sa pozitivnošću. Tako i apokalipsa jeste apokalipsa tek upoređena sa zlatnim dobom, praslikom pravog i punog života, odnosno bivstvom „kojega se svi sećamo uz pomoć anamneze“.

Možemo li se iz poremećenog i rasturenog života, iz života mogućnosti bez ispunjenja, koji oličava apokalipsa, „vratiti“ u zlatno doba, odnosno izbeći apokaliptično razrešenje u obliku strašnog suda, kao objavljenja presude Boga-Duha? Bolje rečeno: Možemo li ponovo ostvariti bivstvo, a samim tim uspostaviti zlatno doba? Neka odgovor na to bude povezan sa našim suštinskim saznanjima i otkrovenjima onoga što je već zapreteno u nama, sa objavljenjem bivstva u nama, bivstva koje smo prekrili koprenama lažnog i lagodnog života. Tako sam, otprilike, shvatio krajnju ideju Hamvaševog dela. U postovima koji će (nadam se) slediti, pokušaću to i da objasnim, očekujući da još neko da svoj doprinos (za razliku od teme „Scientia sacra II – Hrišćanstvo“). Doprinos ne mora da bude uzročno i nužno povezan sa prethodnim čitanjem ove knjige. Dovoljno će biti da se navedu vlastita razmišljanja na suštinske teme, navedene u ovom početnom prikazu Hamvaševog dela, uzimajući u obzir i one, koje će se kasnije navoditi, sve do isteka decembra.