МИКРО КЊИГА
    од 1984. год.
    ✚ Православни подсетник
    ♥ Подсетник
    Билтен
    Форум
    Контакти и питања

    Prikaži 3 puta
    veću sliku


    Како замишљам да бих разговарао са оцем Јустином данас
    Dodaj u podsetnik - Wish List
    Књигижица коју читалац има у рукама настала је од текстова објављиваних у нашој штампи и на Интернету, који се тичу разматрања ставова Светог Јустина Ћелијског применљивих на ово време и стање у СПЦ. А стање у СПЦ је трагично: од литургијске реформе, преко екуменизма, до расколничких тенденција изазваних деловањем Вашингтерне, све нас опомиње да је Црква Светог Саве и Оца Јустина у кризи небивалој од свог настанка. Зато се потписник ових редова потрудио да свој глас утиша до краја да би се чуо глас великог Благовесника наших дана, који је такође живео у тешком и расколном времену, под влашћу „дебелог мртваца Гроза“ (како је Тита звао владика будимски Данило)…

    У првом од чланака, покушали смо да дамо лик Светог оца
    Јустина као црквеног подвижника, неустрашивог сведока Истине и
    народног човека, а не стерилног кабинетског типа и „др-мр”
    муцавца, каквим би хтели да га направе они који су Јустинову
    догматику избацили са Богословског факултета СПЦ и предају
    зизјуласовску квази-теологију мртводушништва.

    Други текст се бави односом Оца Јустина (и Владике Николаја) према лику Светог Саве, кога, зарад екуменизма, хоће да уклоне са свих наших обзорја, и духовних и државотворних.

    Трећи чланак је писан у доба када је Свети Јустин Ћелијски канонизован, маја 2010, а циљ писања истог је да се укаже на недоследност — СА Сабор СПЦ канонизује онога чијих ставова се не држи (част малобројним изузецима!), пре свега када је у питању екуменизам као свејерес.

    Најдужи текст је покушај замишљеног интервјуа са Светим Јустином: питања су моја, а одговори Ћелијског Светилника преузети су из његових дела. Настао је у јесен 2010, када је коначно дошло до најтрагичнијег расплета у „случају Артемије” и када су многи из врха СПЦ маштали да позову папу у Србију.

    На крају, дат је чланак „Пут оца Јустина”, као и његов погаед на сазивање тзв. „Осмог васељенског сабора”, са намером да укаже на неопходност трезвеноумности кад је данашње стање СПЦу питању.

    Искрено се надамо да ће ова књижица помоћи сваком ко жели да
    остане на светојустиновском, то јест светосавском, то јест светоотачком путу - на путу Васкрслога Христа, Који је Пут, Истина
    и Живот човека и човечанства!

    Аутор, о Васкрсу 2014.


    Повод за овај разговор

    Својевремено је др Владета Јеротић написао „Како зaмишљам да бих разговарао са Владиком Николајем данас“. Нешто слично паде нам на памет ових дана, када се, због ситуације у Србској Православној Цркви, остаје без памети. Зашто о свему што се збива не бисмо разговарали са Светим Јустином Ћелијским, нашим великим заступником пред лицем Божјим? Ко ће нас боље од њега учити и научити?

    Зато смо у руке узели његову књигу „Сетве и жетве“, и тамо потражили одговоре на питања која нас раздиру. Кренули смо од приче о расколу и „случају Артемије“. Овај разговор треба схватити као покушај да се у нашој Цркви настави дијалог, трагично прекинут догађајима на заседању СА Сабора СПЦ у новембру 2010. године. Уосталом, зар „дијалог“ није чаробна реч наших дана?

    На скупу у Бечу, свечаној академији римокатоличке фондације “Pro oriente”, 10. септембра 2010. године, патријарх србски г. Иринеј изјавио је да је природа Цркве – „дијалошка“. Он је тада рекао:

    >>Црква никад не може да се мири са расколом и поделом нити да тежи „независности" од других. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали јер поричу вољу Божју да сви буду заједно и једно на крају историје. Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје, стварање поверења и грађење идентитета на другоме. Хришћанска слобода није слобода од других већ слобода за друге. Хришћански дијалог треба да је дијалог у Истини и Љубави. <<

    Чврсто верујући да ће Његова Светост патријарх србски имати снаге и воље, да, са својом браћом архијерејима из Синода и Сабора, одлучно крене у дијалог са епископом Артемијем и његовим монаштвом (зар се СПЦ сме одрећи толиких људи који су живот дали Христу и Богородици?), е да би се несрећа раскола што пре избегла, и да би Србска Црква показала да се, јер је дијалошка, с расколом не мири.

    Помисао ми каже: „А шта ако те власт имајући казне јер користиш израз „епископ Артемије?“ Помисли, тој и таквој, одговарам: „Немогуће! Отац Јустин је 1975. владику Дионисија, иако СА Сабор СПЦ није делио његово мишљење, називао владиком, па га нико није казнио никаквом казном. Зар данас, у 21. веку, и у епископату који се толико борио за одлазак комунизма и демократске петооктобарске промене, да буде оних који нису спремни да се држе Волтерове максиме: „Можда се не слажем с оним што Ви мислите, али ћу се до смрти борити за право да то кажете“. Дакле, смућујућа помисли, одступи и пусти ме да радим, колико знам и умем, на добро Цркве и народа!“ Уосталом, видим да се терминoлошка слобода у СПЦ раскошно упражњава, па што бих ја био изузет од права на исту? Ако називају „Његовом Светошћу“, иако је реч о јересијарху (за кога је Свети Козма Етолски рекао: „Папу да проклињете, јер ће он бити крив!“, а Свети Јустин Ћелијски да је, после Адама и Јуде, његов пад највећи у историји), и ако је, у свом бечком говору папску јерес назвао „сестринском црквом“, надам се да ће и мени бити допуштено да користим терминологију с којом се извесни не би сложили. Искрено верујем да моја слобода терминолошког типа неће бити повод за казне. Јер, ако врх СПЦ није казнио одговорне у власти за организовање параде содомита у Београду, који је Св. Стефан Високи посветио Пресветој Богородици, него они и даље уживају све црквене почасти и права, онда ми изгледа невероватно да ће казна снаћи и мене, који сам (да не да Бог да се хвалим!) сав свој досадашњи живот посветио мисији православног хришћанства међу Србима, и то само зато што мисим другачије.

    Уосталом, и актуелни министар вера у Влади Србије, наш угледни философ, професор др Богољуб Шијаковић је, поводом права на сопствено мишљење у Цркви, у једном интервјуу из 2009, објављеном у књизи „Огледање у контексту“ (стр. 140-141), рекао:

    >>Ваш коментар о актуелном стању у Српској православној цркви која није добила новог патријарха и посебно о писму епископа захумско-херцеговачког Григорија, који је изнео мишљење да СПЦ слабо функционише у одсуству поглавара.

    Не бих улазио у коментаре везане за унутрашње односе у Српској православној цркви, нити бих улазио равноправно у дискусију између епископа. Оно што бих желио да кажем у начелу јесте да та дискусија говори о томе да је Српска православна црква прије свега црква слободних људи, који слободно износе своја мишљења, да то није црква у којој сви размишљају по некој команди, него да јавно, са најбољом жељом и дубоком бригом и увјерењем да ће на тај начин помоћи рјешавању проблема, расправљају о ономе што цркву тишти. Зар је то нешто тако страшно, како су неки у медијима покушали да нас лармом убиједе, ако Црква са неким реалним проблемом изађе у јавност, без обзира колико спретно? Зар то није нешто што треба да уважимо као став јавне забринутости?

    Уосталом, сви ми вјерујући смо црква, наиме сви православни хришћани у овој земљи су такође та Црква и као чланови Цркве имају прзво да учествују у заједничкој бризи за Цркву. И брига епископа и брига свих нас је брига за Цркву. Док год постоји та брига за Цркву, а ми је сад јавно видимо, то значи да је та Црква здрава и да о њој има ко да брине.<<

    Знајући да је овакав став актуелног министра вера, г. Богољуба Шијаковића, ја не сумњам у право на слободу говора у Цркви.

    Али, да чујемо оца Јустина!



    О нашим несрећама

    - Шта мислиш, оче наш драги Јустине, о несрећaма које нападају нашу Цркву?

    - Отац Јустин:

    >>Многа зла нападају нашу Цркву, али су најужаснија она што је нападају изнутра. А сваки свештеник, сваки архијереј је унутра, у сред саме Цркве. Све што чини, чини унутра у средишту Цркве. Зато су у многоме прави они који Цркву изједначавају са њеним званичним представницима. Сваким својим поступкком архијереј и свештеник или праслављају или срамоте Цркву Христову. А то, гледано са гледишта Страшнога Суда, значи: они или оживљавају или убијају душе своје пастве; а какав ће одговор дати за те душе, када свака од њих вреди више него сав свет? (ср. Мт.16,26)<< (Из „Хришћанског живота“).



    Црква је љубав

    - Ако народ гледа данашње сукобе у Цркви, шта ће помислити? На чему почива Црква, оче наш Јустине, и шта народ од ње очекује?

    - Отац Јустин:

    >> Црква је Тело Христово. У то тело човек узидава себе хришћанским подвизима; но сваки подвиг и свака врлина мора бити од љубави, у љубави и љубављу. Тело је једно зато што је органска целина. Тело је свето зато што је Христово, и само свети људи могу учествовати у сазидавању Тела Христовог. Само сједињен са свима Светима, човек може узрастати ка јединству вере, узрастати у познању Сина Божјег, узрастати у човека савршена. Циљ је човекове личности да узрасте у меру раста пуноће Христове. Но једино живети у љубави и љубављу, човек може у свему узрастати у Ономе Који је Глава - Христос. У Цркви, у том Телу Христовом, Христос сам очувава јединство. Од хришћанина се једно тражи: да љубављу учлани себе у Тело Христово и да љубављу изграђује себе у човека савршеног. И апостолство, и пророштво, и еванђелство, и пастирство, и учитељство имају љубав као тваралачку силу и као суштину. Само човек који је постао органски део Тела Христовог, који је љубављу достигао у човека савршена и у познање Божје, сигуран је да га никакав ветар учења људског, науке људске не може поколебати: "Христос је дао једне апостоле, и једне пророке, и једне еванђелисте, и једне пастире и учитеље; да се свети усаврше за дело службе, за сазидање Тела Христовог. Докле достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове, да не будемо више мала деца, коју витла и заноси сваки ветар учења (=науке), лажју човечјом, путем преваре, него истинујући у љубави, да у свему узрастамо Ономе Који је Глава - Христос; из Кога све тело састављено и сједињавано оним што сваки зглавак даје (=доприноси), по мери свакога уда, твори узрастање тела на сазидавање самога себе љубављу" (Еф.4, 11-16). Због свега тога Апостол Павле саветује Ефесцима: "Живите у љубави као што је и Христос љубио нас и предао Себе за нас у принос и жртву Богу на слатки мирис" (Еф.5,2, ср. Гал.2,20). Хришћани су дужни да себе предају на жртву ради Цркве, као што је и Христос то чинио: "Христос љуби Цркву и Себе предаде за њу"(Еф.5,25).

    Осећање које није порођено и прожето љубављу, није хришћанско; то важи и за знање: "И зато се молим Богу, да љубав ваша још више и више изобилује у знању и у сваком чувству (= осећању); да кушате шта је боље, да будете чисти без спотицања на дан Христов" (Флб.1,9-10). Љубав даје непролазну вредност и знању и осећањима и вољи. Љубав синтезира све психофизичке особине човечје личности, али се она не може синтезирати никаквом синтезом: она има све, али не може бити сваимана ни од чега и ни од кога, сем од Свете Троице. Љубав може ољуботворити и разум и вољу и срце, али њу разум никада не може рационализирати. Хришћани који живе Христовом љубављу: "исто мисле - једномислени су, исту љубав имају - једнодушни су, пуни су смиреноумља, мисле само оно што је у Христу Исусу, смиравају себе Христовом смиреношћу" (Флб.2,17).

    У Хришћанству је љубав та сила која саборнизира разуме свих верних и срца свих верних, и оспособљава их на слободно познање Тајне Христове, и на познање тајне Цркве Христове, "у којој су све ризнице мудрости и знања сакривене" (Кол.2,2-3).

    Кроз оваплоћење Сина Божјег у природу људску усељује се сва пуноћа Божанства. Нема ничег Божјег што није постало људско; зато нема ничег човечјег, што не може постати Божје (Кол.1,19). Усвајајући Христа за природу своје природе, човек васпоставља допадно јединство Божјег и човечјег, и почиње да живи Богочовеком и по Богочовеку. Кроз грехопад човек је уништио (унаказио) богочовечански карактер свога живота на земљи и усвојио ђаволски метод, ђаволски план живота. Од грехопада до Христа човечанство живи не по Богочовечанском плану живота, већ по ђавочовечанском. Од разних ђаволских зала и порока човек је створио читавог човека у себи, човека сазданог по образу и подобију ђаволском. Зато је први подвиг оваплоћења Бога: да уништи тог ђаволског човека у човеку; а други подвиг: да човека обуче у новог човека, у човека сазданог по Богу (Еф.4,24).

    Природа старог ђаволиког човека изаткана је од блуда, нечистоте, сладострашћа, зловоље, лакомства, идолопоклонства, гњева, љутине, пакости, хулења, срамотних речи и свих осталих порока (Кол.3,5-8). То је стари човек. Спаситељ тражи од Својих следбеника да тог старог човека свуку са себе и да се обуку у новог човека. Нови човек је сав саздан од Христа и по Христу, за њега је Христос све у свему. У природу таквог човека, као састојци улазе све Богочовечанске врлине: срдачна милост, благост, смиреноумље, кротост, трпљење, молитва, опраштање, мир. Но сила и моћ, која омоћује све ове богочовечанске врлине, која их једносуштава, која их спаја у једно јединство, која их узводи до личности, јесте Христолика љубав: "Свуците старога човека с делима његовим и обуците новога, који се обнавља у познању по образу - Онога Који га је саздао - тј. по образу Тоичног Божанства (ср.Еф.4,25); где нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака, ни скита, роба или слободњака, него све и у свему Христос. Обуците се, дакле, као изабрани Божји свети и љубљени у срдачну милост, благост, смиреноумље, кротост и трпљење, сносећи један другога и опраштајући један другоме, ако има ко тужбу на кога, као што је и Христос вама опростио, тако и ви. А сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства" (Кол.3,9-14). Значи љубав је свеза свих савршенстава у Светој Троици; љубав је свеза Божјег и човечјег, свеза која одржава савршену равнотежу између Бога и човека, у Христу-Богочовеку; свеза, која све новозаветне врлине везује у ново и савршено јединство и од човека ствара новог човека.

    Братољубље је последица Богољубља, као што је друга заповеет последица прве. Христос је не само љубав, већ Бог човекољубља, Бог братољубља. Он је тај Који новозаветном човеку даје моћи да љуби браћу и Који га учи братољубљу. Никада човек не може себе самога научити истинском братољубљу, а још мање истинском Богољубљу. "А за братољубље не требујте да вам се пише, јер сте сами Богом научени, да љубите један другога" (1Сол.4,9).

    Љубав ће бити и на дан Страшног Суда - знак, по коме ће се познати Христови следбеници. И у само предворје Страшног Суда, када се антихрист буде зацарио на земљи и саблазнио многе хришћане, прави хришћани ће се одржати правом љубављу и вером. Љубав ће и у те страшне дане чинити праве хришћане буднима и трезнима за све што је Христово. Само обучени у окове вере и љубави, хришћани ће моћи угасити све стреле нечастивог (1Сол.5,8).

    Љубав и вера стоје увек у правој сразмери. Ако вера расте, расте и љубав; ако љубав опада, опада и вера (2Сол.1,3). Љубав Христова је у самој ствари љубав Истине, јер је Христос Истина. Истина се налази љубављу; и та љубав Истине јесте средство, којим се човек спасава (2Сол. 2,10).

    Богочовечанску љубав луче из себе чисто срце, добра савест и вера нелицемерна. Љубав је саборна врлина, у којој се сабирају све новозаветне врлине. Она је централна заповест, која обухвата све новозаветне заповести. Она је циљ и крај новозаветних врлина. Ако се нека новозаветна врлина не заврши љубављу, није новозаветна: "Крај и циљ заповести је љубав од чистог срца и добре савести и вере нелицемерне" (1Тим.1,5).

    Кроз веру и љубав умножава се и благодат. Што човек више верује у Христа и више има љубави према Њему, у толико више благодати добија. На човеков подвиг вере и љубави Бог одговара благодаћу (1Тим.1,14).

    Без љубави спасење је немогуће. Љубав је увек верујућа, увек света и увек целомудрена. Без такве љубави спасење је немогуће (1Тим.2,15). Од свештенослужитеља нарочито се тражи: да буде углед вернима у љубави и да иде за љубављу (1 Тим.4,12; 6,11; ср. 2 Тим.1,1З; 2,22; 3,10). <<


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Како замишљам да бих разговарао са оцем Јустином данас
    Издавач: ЛИО
    Страна: 127 (cb)
    Повез: меки
    Писмо: ћирилица
    Формат: 14,5 x 21 cm
    Година издања: 2014
    ИСБН: 978-86-89349-07-4
    Naručite
    Cena:
    400,00 DIN
    Cena za inostranstvo:
    4,00 EUR
    Kom.:

    Naručite telefonom:
    +381 11 3055010
    +381 11 3055015





    Kupljeno uz ovu knjigu

    Kasijana: Nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi
    450 din.

    Kakve su ti misli takav ti je život
    400 din.

    Ohridski prolog (komplet) 1 - 2
    4000 din.

    Drawing closer to God
    650 din.

    Presveta Bogorodica - krasnica Pećka: Zaštitnica i spasiteljnica roda srbskoga krstonosnoga
    890 din.

    Između srpa i čekića 1: likvidacija "narodnih neprijatelja" 1944-1953.
    1000 din.

    Kukavičja pilad
    800 din.

    Tajna vere i života
    550 din.

    Sveti Serafim Sarovski: Sticanje duha svetoga – cilj hrišćanskog života
    450 din.

    Duhovni razgovori 2
    1000 din.

    Commentary on the Epistles of St. John the Theologian
    880 din.

    Radosti moja, Hristos Voskrese!: Sveti Serafim Sarovski - prorok ljubavi Božije
    1250 din.

    Serafim Rouz: žitije i delo, III deo
    800 din.

    Duhovni razgovori 1: vođeni preko programa Skajp
    1000 din.

    Pravoslavni bukvar, ikonа i ćirilica
    300 din.

    Starac Porfirije podvižnik ljubavi - prozorljivi čudotvorac
    1020 din.

    Umetnost obmane (Kevin Mitnik)
    900 din.

    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    IDI NA VRH STRANE
    Ⓒ 1984-2019 Mikro knjiga