Аутор: Соња Вишњић Жижић
Страна: 290
► Остали детаљи

У историји јапанске поезије, име Мацуо Башоа (1644-1694) увек је повезано са поетским жанром хаику – данас најпознатијом, и у свету популарном, јапанском песничком формом, која има свега 17 слогова рашчлањених у три стиха (5-7-5). Иако је у почетку хаику био песничка разонода, он ће се временом развијати и достићи ниво високо-естетске уметности. Томе је у великој мери допринео и Мацуо Башо, који важи за једног од највећих хаику песника, не само у време када је живео, већ и данас, а његове се многе песме сматрају ремек-делима јапанског песништва. Тако су у овој књизи изнете философске основе његовог песништва, као и елементи који чине његову поезију посебном и актуелном чак и данас.
У проучавању поетике Мацуо Башоа не може се занемарити утицај таоизма и зен будизма на његов рад. Посебно је философија Чуанг Цеа утицала на мисао и естетска, као и песничка начела Башоове поезије. Поређењем Чуанг Цеове познате приче „Лептиров сан", у којој је овај чувени таоистички философ изразио суштину своје философије, и Башоових песама у којима се појављује сан или лептир (или оба заједно) увиђамо да је и чувени хаику песник преузео таоистичко схватање стварности и живота – тачније, схватања јаве као сна и потребе за великим буђењем, а лептира као симбола несталности постојања, али и лакоће живљења.