Аутор: Георгије Флоровски
Страна: 294
► Остали детаљи

Почетком тридесетих година двадесетог века, тада на почетку своје богословске каријере, отац Георгије В. Флоровски објављује своја предавања из патрологије, одржана на академији Св. Сергеја у Паризу. Сиромаштво, које ће га пратити читавог живота, онемогућава га да предавања објави у целини. Скраћује текст, а уклоњена места маркира са ’...’. Појављују се само два тома: Восточные Отцы ИВ в. (1931) и Византийские Отцы В-ВИИИ в. (1933). Читав рукопис бива архивиран, са намером да се у потпуности објави када се за то стекну услови. Наредне четири деценије, упркос светској слави, не успева да објави првобитно написан текст. Чак и чињеница да су две књиге предавања постале класици у патрологији, и то не само у православном свету, не резултира публиковањем читавог текста. То ће се догодити тек након смрти о. Георгија: рукопис ће бити припремљен за штампу септембра 1978; Флоровски умире августа 1979, а књиге ће се појавити 1987. године (у његовим сабраним делима).
Предавања која су првобитно одржана и штампана на руском, сада се ревидирана и допуњена појављују на енглеском језику, а ранијој верзији текста су додате и неке касније студије о. Георгија; читав материјал је штампан у четири тома: Еастерн Фатхерс оф тхе Фоуртх Центурy (Цоллецтед Wоркс, Вол. 7); Бyзантине Фатхерс оф тхе Фифтх Центурy (ибид., Вол. 8); Бyзантине Фатхерс оф тхе Сиxтх то Еигхт Центуриес (ибид., Вол. 9); Бyзантине Асцетиц анд Спиритуал Фатхерс (ибид., Вол. 10). У издању Богословског друштва „Отачник“, појавио се превод четвртог тома који је посвећен византијским оцима-подвижницима. У односу на прво руско издање, ова верзија текста садржи и критичке осврте на новије радове који су се бавили овом тематиком (најзначајнија је критика ставова Андреаса Нигрена), као и два прилога: „Подвижнички идеал и Нови завет“ и „Противљење подвижништву и монаштву“.
Након позива С. Булгакова, Флоровски двадесетих година долази у Париз и на светосергејевској академији преузима катедру за патрологију. Тада отпочиње предано истраживање патристичких извора, изучава и грчку палеографију како би што темељније ишчитавао отачке текстове. По сопственом сведочанству, сате проводи над отачким књигама, док секундарну литературу узима у обзир накнадно, како би што доследније излагао учења отаца. Када се почео бавити патрологијом, дакле између два светска рата, већ су била јасно формирана две приступа. Први – историјски, био је веома популаран на Западу (најпознатији представник је Квастен [Јоханнес Qуастен]), у начелу, отачку традицију третира као историју (хришћанске) књижевности. Крајем деветнестог века се у патрологији појављује и други правац, назван Догменгесцхицхте, који акценат са самих писаца помера на њихових учења. Георгије Флоровски и у књизи Византијски аскетски оци и духовници, као и у осталим патролошким истраживањима, врши синтезу два поменута метода, одн. користи историјско-богословску методу. Она је, узгред буди речено, била већ заступљена код неких претежно руских историчара и богослова, у првом реду, В. Болотова, А. Брилијантова, С. Епифановича, И. В. Попова и др.
Анализа развоја аскетског богословља у Византији, коју је реализовао о. Георгије Флоровски, разоткрива све путеве и странпутице којима се кретало православно подвижничко мишљење у првом периоду своје историје. И што је још важније, подсећа да је хришћанство не само богослужбена већ и подвижничка религија, тј. да је пут који води ка обожењу литургијско-подвижнички. Бл. П.

Преузето са хттп://православље.спц.рс/број/1054/текст/свет-књиге/принт/лат