Autor: Milan M. Ćirković
Strana: 210
► Ostali detalji

Objektivne teškoće i subjektivne slabosti bila je jedna od omiljenih mantri nekadašnjih komunističkih rukovodilaca kadgod je trebalo objasniti bilo kakav neuspeh ili problem. Čak i rogobatna priroda totalitarnog žargona iz tog doba jure ne uspeva da u potpunosti poništi montipajtonovsku provokaciju sadržanu u ovoj sintagmi – šta su subjektivne slabosti znamo (korumpirani direktori, preko veze zaposleni rođaci, radnici koji kradu toalet-papir iz firme itd.), ali šta bi mogle biti objektivne teškoće? Pošto mantru ionako ne koristimo kad cveta hiljadu cvetova, sunce-sija-a-vetar-ćarlija, nego baš onda kad se nalazimo u teškoćama, čemu onda služi taj atribut objektivne? Iako se u originalnom dinosaurovskom kontekstu suvišno razmi­šljanje nikako nije ohrabrivalo (naprotiv!), mi se danas možemo osetiti isprovocirani da to s objektivnim teškoćama ispitamo u kreativnom i kritičkom okruženju kakvo je naučno.

Među brojnim primerima nerazumevanja kako nauka funkcioniše, mnogo se prašine često podiže upravo oko pitanja objektivnosti. Nauka bi, po naivnom shvatanju, morala uvek biti objektivna, a ona to tobože često nije. Trebalo bi, nastavljaju zagovornici tog stava koje je svako od nas sigurno susretao, uvek saslušati i drugu stranu kako bi se postigla objektivnost. A eto, naučnici u svojoj aroganciji često ne žele da raspravljaju s kreacionistima, astrolozima, isceliteljima ili teoretičarima zavere, niti da odgovaraju na njihove tvrdnje. Vrlo često u prezentacijama svojih rezultata naučnici pokazuju samo delić nalaza do kojih su došli i to, zamislite, baš onaj koji potvrđuje njihove zaključke. Argumenti „skeptika“ u odnosu na etablirane naučne tvrdnje poput one da HIV izaziva AIDS, da zemaljska biosfera evoluira u skladu s Darvinovom teorijom biološke evolucije, da su vakcine izuzetno efikasne u suzbijanju bolesti ili da je antropogeno globalno zagrevanje realnost, često ne nailaze na ozbiljan prijem u naučnoj javnosti. Umesto „objektivnog“ suočavanja s argumentima, ti uobraženi naučnici nas često ismejavaju ili, što je još češće i iritantnije, ignorišu! Sve to pokazuje da, nasuprot proklamovanim vrednostima, savremena nauka često „nije objektivna“. A pošto nauka nije objektivna, onda se možemo bez i najmanjeg ustručavanja ili griže savesti okrenuti teorijama zavere i „alternativnim činjenicama“.

Sve su ovo, naravno, gluposti. Ali da bismo to jasno pokazali, potrebno je detaljnije razmotriti sam koncept objektivnosti i njegovu ulogu u naučnom metodu. Kao i sve drugo što se podrazumeva, ni ovaj koncept nije trivijalan, niti može proći bez značajnijeg filozofskog i metodološkog uvida u realnost naučne prakse, uz suprotstavljanje popularnim i medijskim prikazima. Objektivnost ima u najmanju ruku dva značenja, koja se neprekidno mešaju u pojednostavljenim prikazima i jeftinijim verzijama. Filozofska definicija objektivnog kazuje da je to odlika nezavisna od posmatrača, dakle, nije subjektivna. Na primer, kad kažemo da se Zemlja okreće oko Sunca, mi smo time izrazili objektivnu tvrdnju, koja je ne samo nezavisna, već je i direktno suprotna posmatranjima ljudi koji – subjektivno! – vide da Sunce izlazi na istoku, zalazi na zapadu, kreće se preko nebeskog svoda itd. S druge strane, posmatrači ne primećuju da se tle ispod njihovih nogu pomera, niti zapažaju efekte kao što su centrifugalna sila ili Koriolisova sila, što znači da, prema subjektivnom osećaju, Zemlja miruje. Napredak nauke u doba Kopernika, Galileja i Keplera (i Aristarha mnogo ranije) omogućio je da bolje razumemo objektivne odnose među telima Sunčevog sistema – što i jeste bitan element kopernikanske revolucije!

(Iz eseja Dole objektivnost!)