Autor: Arnhil Lauveng
Strana: 189
► Ostali detalji

Mislim da se nikad neću vratiti na taj stadijum u kom mi je glava bila puna glasova koji urlaju, gde je bio samo nered, kad su čula bila poremećena i nisam razumela ni sebe ni svet. To je gotovo. Sad razumem. Kad jednom skineš bradu Deda Mrazu i vidiš da je to ujka Arne, teško je opet verovati u Deda Mraza. Onda bolesti više nema.

Arnhil Lauveng (rođena 1972) je specijalista kliničke psihologije s višegodišnjim iskustvom u radu sa odraslima i decom u javnim zdravstvenim ustanovama. Trenutno radi na Odeljenju za istraživanje i razvoj pri Institutu za psihijatriju u Univerzitetskoj bolnici u Akešhusu, Norveška. Kao predavač i pisac višestruko je nagrađivana zbog svog doprinosa popularizaciji psihologije. Između ostalog, dobitnica je norveških nagrada Ose Gruda Skard za popularizaciju psihologije (2007) i Priznanja za slobodu izražavanja (2008).


Sadržaj

Uvod, 9
О POMETNJI, 11
Magla i zmajevi, krv i gvožđe, 13
Usamljenost u plavoj/beloj haljini, 27
Zabranjen jezik, očajnički jezik, 47
Ono što ostaje, 63

O PRAKSAMA, 71
Ruže ljubavi i krhotine stručnosti, 73
Subota i žrtva pomorandže, 85
Poezija bez pidžame, 99
„Копј je kopitar", 115

O PROMENI, 133
Saputnici, 135
Štapovi, štake i ograde, 151
Zaustavite svet - hoću nazad!, 163
Siva kao ovca, zlatna kao lav, 177

Literatura, 187
O autoru, 189


Uvod

Ovu knjigu pišem zato što sam bivši šizofreničar. То zvuči jednako nemoguće kao „izlečena od side" ili „bivši dijabetičar". Bivši šizofreničar je nešto što gotovo da ne postoji. Та se uloga ne nudi. Možete da imate pogrešnu dijagnozu šizofreničara. Možete da budete i šizofreničar bez simptoma, koji ovladava bolešću lekovima, ili možete da budete šizofreničar koji je naučio da živi sa svojim simptomima, ili je trenutno u dobrom periodu. Ovim mogućnostima ništa ne fali, ali one nisu istinite kad sam ja u pitanju. Ja sam bila šizofreničar. Znam kako je to. Znam kako je svet tada izgleđao, kako sam ga doživljavala, šta sam mislila, šta sam morala da radim. Imala sam i „dobre periode". Znam kako sam i njih doživljavala. Znam i kako je sada. Sada je potpuno drugačije. Sada sam zdrava. I ta mogućnost mora da postoji.

Nije lako tačno reći koliko dugo sam bila bolesna, јег je trebalo nekoliko godina da potonem u bolest, i trebalo je više godina da se iskopam iz nje. Godinama su me mučile samoubilačke misli i poremećaji čula рге nego što je iko saznao da bolujem od šizofrenije. Stekla sam puno zdravlja, sigurnosti i razumevanja mnogo ranije nego što je iko iz lekarske prakse poverovao da ću ozdraviti. Bolest i zdravlje su procesi koje je teško vremenski određiti. Počela sam da se osećam loše već sa 14-15 godina. Imala sam 17 kad sam prvi put smeštena u ustanovu za mentalno obolele. Zatim sam više godina išla tamo amo, uz kraće i duže boravke u ovakvim ustanovama. Najkraća zadržavanja su bila ona od tek nekoliko dana i nedelja na odeljenju za akutne slučajeve, druga su trajala mesecima, a najduža su bila godinu do dve na otvorenim ili zatvorenim odeljenjima, dobrovoljno ili prinudno...