МИКРО КЊИГА
    од 1984. год.
    ✚ Православни подсетник
    ♥ Подсетник
    Билтен
    Форум
    Контакти и питања
    Светле слике
    Dodaj u podsetnik - Wish List
    Књига Драгутина Илића је књига србског приповедача о Господу нашем Исусу Христу. Нема сврхе да књигу препричавамо – читалац ће се сам уверити о каквом делу је реч. Ипак, као и увек, вреди нам да се сетимо лика Христовог као вододелнице живота човека и човечанства, и да не заборавимо да је Илић своје дело писао у доба када су интелектуалци међу Србима, под утицајем западноевропских културних образаца, почели да занемарују темељ своје вере, и да се окрећу ономе за шта су мислили да је ново, „боље“, „разумније“, у складу са теоријом прогреса. И сам Илић је лутао и тражио, а његово дело „После милијон година“ говори да је био свестан да ће свет у коме тријумфује техника бити свет у коме нема места за човека.Драгутин Илић, брат Војислава Илића, дуго заборављен, веома је плодан писац. Огледао се у свим жанровима. Попут Толстоја, Јеванђелске приче, пише са изразитим лирским надахнућем, лако и интересантно… 


    Садржај

    Живот и дело Драгутина Ј. Илића, 7
    „Талита Куми!“, 17
    Бура на мору, 37
    Иродијада, 61
    Трнов венац, 74
    Васкрсење, 82
    Стефан, 104
    Савле, 123
    Ананије, 148
    Поговор, 157

    Одломак из књиге

    ИРОДИЈАДА

    I

    Звонки звуци песама, уз сосаним едут2 и жице, вили су се из побочне одаје Иродове палате. Шума и звека позлаћених пехара и сребром окованих рогова, из којих се испија медено вино из енгадских винограда, громко се разлежу по свима одајама сионске палате.

    — Суламка!
    — Чујем, госпођо!
    — Реци девојкама нека певају што. Несносна ми је она вика тамо!
    — Како желиш! Хоћеш ли што из псалама Асафових, или „о немој голубици на далеко?“ — Госпођа занијека.
    — Или синове Корејеве?
    — Пусто!
    — Или да ти певамо: „Ја сам ружа саропска?"

    Госпођа одмахну са досадом, уздахну дубоко и загледа се у плавичасти дим, што се из сребрне бочице
    ...............................................
    2 Сосанимедут је свирачка направа, којом се пратило певање.

    испарава и пуни одају најпријатнијим нардовим мирисом.

    Она је лежала на ниској, приземној софи, застртој пурпурном тканином, а главом на скупоценом узглављу, расејано се игра огрлицом бисера, у коју су понегде поднизана зрна драгих каменова, ретке величине, која, као слеђене капљице јутарње зоре, преливају светлост најлепших дугиних боја. Са налакћене руке спао је широки рукав до лаката, те показује као филдиш белу и облу руку. Глава, што се опире о шаку, покривена је тамном као црна смола косом, која, расплетена, густа и бујна, пада на снежна гола плећа. А лице, под таласима ове косе, било је необично бело. 'Гоме лицу дивно одговарају танке узвијене обрвице, испод којих расејано лутају крупне црне очи, и врло румене, мале уснице, испод права умерена носа. Иглед ове лепотице, којој може бити око двадесет и пет година, показује раскошну драж, која поред свег охола израза указује на разблуду. Па и да јој лице не осењује неки мучан израз, што опомиње на пријатну срџбу, и да се око мало напућених усана не огледа упорно јогунство, ипак би познали да ова жена неограничено господари својом околином.

    Насупрот ње седи неколико девојака, са разним свирачким направама за песму и игру, и две малене девојчице, које су мало час по такту песама играле. А на једној разастртој тигровини, уза саму софу, седи њезина робиња и повереница, Суламка: хлади је махалицом, или јој по који пут додаје златну купу, из које она сркуће сладак и миришљави сок исцеђених воћака.

    To је Иродијада, жена Иродова.

    У овоме часу, кад се замишљено загледа у плавичасто испарење мириса, трже је из заноса бурно пљескање дланова, из побочне одаје, а за овим наново зазвонише жице, песме се захорише и зачу се хитро клепетање коштаних каскањета. To је играчица довршивала своју игру.

    На усхићено пљескање и грају Иродијада само узви обрвама, презриво погледа на ону страну и стисну уснице.

    — Ти си зловољна, госпођо? — запита је Суламка брижно.
    — О, да нисам никада дочекала овај дан!
    — Ти си царица.
    — Реци, боље, робиња, на коју сваки узмахује штапом и чијим именом улица испира уста, јер нема никога да јој закрати.
    — Али твој муж...
    — Кукавица! — зашкрипа Иродијада. — Филип је био сасвим друкчији. О, он би већ умео ишчупати жаоку несретнику што ме клевета.

    Суламка занеме. Знала је она да њезина госпођа неограничено влада, и да је њезин муж и до сада био роб њезиним ћудима, али још никада није било прилике да о њему, пред својим слушкињама, и тако говори.

    А граја и весеље све се више и више разлегала из одаје веселих гостију.

    На завесама, што између широких асирских стубова деле Иродијадину одају од трема, зазвечаше сребрни прапорци, — знак да неко улази, — и уз песму и звецкање звончића, на маленоме дахирету, улете у одају девојчица од својих једанаест до дванаест година, па, као вихор поигравајући, долете софи, загрли Иродијаду и поче је осипати пољупцима.

    — Саломија, мир! Утишај се! — узвикну Иродијада.

    — Још мало, мајко, још мало! — одговори девојчица. Твој муж. Ирод, толико се усхитио мојим играњем, да ми је пред свима војводама и кнезовима казао: „Ишти што год желиш, па ма то било и половину моје царевине, ја ћу ти поклонити.“
    — Па онда? — запита Иродијада с презривом немарношћу.
    — Па, ето, дођох теби, да ме посаветујеш шта да тражим.

    Иродијада се нодиже мало из удобна положаја оштро гледаше у очи кћерине.
    — Је ли то истина?
    — Истина, мајко! Он је пред кнезовима позвао Јехову за сведока, ако не испуни обећање.

    Злуради осмех затрепта на уснама ове жене, чије лице поче да пламти у нервозној дрхтавици, поглед јој севну пакосном радошћу; она ухвати кћер за руку и пригушеним гласом рече:

    — А ти ишти...
    — Шта? — запита кћер радознало.
    — Тако ми Јехове, то ће добро бити! — прошапта жена, погледа оштро на своје девојке и руком им даде знак да се удаље. Суламка и девојке усташе, поклонише се и изгубише за тешким завесама одаје.
    — Јеси ли ми кћи? — запита је за овим, грозничавим гласом.
    — Мајко, зар сумњаш?
    — He сумњам. — Ишти Јованову главу!
    — Пророкову?
    — Ко каже то? — гневно узвикну она.
    — Он није пророк, он мене вређа.
    — Мајко!
    — Ако си кћи Филипова, тако ћеш урадити! — Знаш ли зашто је у тамници; што је окован? — Знаш! јер је јавно говорио, како Тора забрањује човеку да се ожени братовљевом женом, ако је она са првим мужем имала деце. Па знаш ли кога се то тиче?

    Девојче обори очи доле и окрете главу на страну, да не гледа у страховит поглед очију по којима је крв насела.

    — Тиче се твоје рођене мајке, мене! — узвикну жена гневно, и као бесна скочи са софе. — Витаварски клеветник био је толико дрзак, да узбуни уличне гладнице и да Ирода јавно укори. Па му ни тога не би доста, него је осрамотио и мене. Насред улице, пред Синедријом, где се искупила беспослена свегина, зауставио је моје дворкиње и мене, па је онда пружио палицу према мени и узвикнуо...

    Жена застаде. Груди јој се надимаху као таласи што их бура заошијава. Очевидно, борила се са собом да ту реч искаже.

    — Шта ти је узвикнуо, мајко?
    — Блуднице!

    Девојче врисну и сакри лице шакама.
    — Да, то, то ми је узвикнуо, а раздражена свегина заурлала је исту погрду и шакама бацала прашину на мене и моју пратњу.
    — Боже, Боже! — простења девојче, не дижући шака са очију.
    — To је био узрок, што ra је Ирод бацио у тамницу; али је ли то све? Тај клеветник мора да плати главом за ову увреду. И ја то исках од Ирода да то учини, а он не хтеде. Кукавица! Плаши се уличне руље, боји се кнезова, које он може, ако хоће, и побити, па да ни Рим, ни Јерусалим прстом не макну.

    Девојче, које је све ово слушало покривена лица, и не дочека крај; оно се истрже из мајчиних руку, па као стрела полете и нестаде за завесама на изласку.

    II

    Крупним корацима ходала је узбеснела жена кроз одају, застрту дебелим, травастим саговима, па се час по час губила између високих и дебелих асирских стубова, што се опиру о мраморна лавовска плећа са девојачким главама. Њезине уснице дрхтале су гневно, а ноздрве су се час купиле а час шириле. Знак буре што бесни у души опаке жене. Сав израз успламтела лица и бурно кретање тела напомињали су, у овоме часу, на раздражену тигрицу, која осећа мирис крви, па узнемирено чека из заседе да јој се жртва примакне. На један мах заста и ослушну. Весели шум, што се до овога часа хорио, сад је умукао. Она ослушкује, али не чује ништа. По томе ненаданоме ћутању слутила је да је то њезина кћи исказала своју жељу, и њено пркосно лице осмехну се неприметно. Да ли се одупире? He, не! Он је пред кнезовима обећао да ће јој испунити жељу, па је и Јехову позвао за сведока. Али ако ипак одбије? О! — Узбеснела жена стеже обе песнице и шкрипну зубима. — Само ако одбије, ако погази заклетве, пљунућу га, презрећу га, отићи ћу у Рим. О, знам ја добро где је Тиберије, а и то, како он са Тиберијевим саветником,


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Светле слике
    Издавач: Ризница+
    Страна: 155 (cb)
    Повез: меки
    Писмо: ћирилица
    Формат: 21 cm
    Година издања: 2017
    ИСБН: 978-86-85521-24-9
    Naručite
    Cena:
    660,00 DIN
    Cena za inostranstvo:
    7,00 EUR
    Kom.:

    Naručite telefonom:
    +381 11 3055010
    +381 11 3055015





    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    IDI NA VRH STRANE
    Ⓒ 1984-2019 Mikro knjiga