Аутор: превод са руског Матеј Арсенијевић
Страна: 124
► Остали детаљи

Архимандрит Софроније Сахаров (1896–1993) познат је руском читаоцу, пре свега, по књизи „Старац Силуан“, која је, будући да је преведена на шеснаест језика, данас знана читавом хришћанском свету. Онима којима се открио духовни свет оца Софронија не треба никакво друго сведочанство о њему осим његове сопствене речи. Јер, како је о. Софроније писао својој сестри Марији, „оно главно већ одавно је речено“, и то је рекао он сам у трима основним књигама:
„Старац Силуан“ (Париз, 1952),
„О молитви“ (Париз, 1991) и
„Видети Бога какав Он јесте“ (Есекс, 1985).

О овој последњој, он сведочи: „Написао сам свецелу своју исповест за читав живот. Тамо је записано све оно најважније из мога живота у Богу“.

На овогодишњем сајму књига Свети манастир Хиландар представља два нова превода књига старца Софронија: <а хреф="хттп://www.микрокњига.рс/сторе/приказ.пхп?реф=978-86-84747-95-4&писмо=ћирилица" таргет=_бланк>„Преписка са протојерејем Георгијем Флоровским“ у преводу др Ксеније Кончаревић и
„Писма у Русију“, у преводу Матеја Арсенијевића.

Књиге су објављене у библиотеци „Тавор“ чији је уредник монах Ромило Хиландарац.


<фонт сизе=+1>Из предговора

Овај избор из писама ће, можда, придодати још понеку црту духовноме портрету оца Софронија, откривајући неке стране његовог свакодневног живота и општења са другим људима. У овој књизи објављена су његова писма сестрама Марији и Александри (Шу ри), као и разговор са свим члановима породице.

Уочљиво је да различитост погледа и виђења света, којим су се одликовали сродници оца Софронија, нису за њега представљали препреку да им се обраћа духовном речју. Он је о своме животу у Богу говорио једноставним речима тако да је то било разумљиво, чак, и оним члановима породице који су себе сматрали неверујућима. По кретана огњем љубави Христове, која јесте љубав што „обухвата читав свет“ и сва кога човека, његова слободна реч о Богу не зна ни за каква ограничења било које врсте, будући да, како сâмише, „нама, Хришћанима, не приличи никакво ограничавање, никаква самозатвореност, никакав страх од онога што је туђе“. Та бескрајност љубави оца Софронија „према свакоме човеку као непоновљивој вечној вредности“ преиспуњава сваку његову реч, ма коме да је она упућена. Он је својим живим примером показао да је „неопходно да отворимо себе за све и свакога да бисмо постали Хришћани“