Аутор: Александар Стојановић
Страна: 190
► Остали детаљи

Садржај

ПРОЛОГ, 7
СКРАЋЕНИЦЕ, 9
УВОД, 11

ПРВА ГЛАВА

ДОГМА И ПОДВИЖНИЧКИ ЖИВОТ ПО УЧЕЊУ ЕВАГРИЈА ПОНТИЈСКОГ, 15
1. Подвижничка духовност по Евагријевом систему, 15
A) Практични метод, 17
Б) Природни (физички) метод, 27
B) Богословски метод, 30
2. Евагријев оригенизам и његова догматска застрањења.41

3. Преимућство созерцатељног богословља над делатним аскетским животом, 50

ДРУГА ГЛАВА

УЧЕЊЕ ГАСКИХ ОТАЦА О СОЗЕРЦАТЕЉНОМ БОГОСЛОВЉУ И ДЕЛАТНОМ ДУХОВНОМ ЖИВОТУ, 57
1. Аскетска духовност по Гаским оцима и њене сличности са Евагријевим учењем, 57
A) Врлински и страсни живот, 58
Б) Молитва, 62
B) Исусова молитва, 65
Г) Учење о страстима, 72
Д) Разликовање страсти, 74
Ђ) Евагријански елементи учења Светог Варсануфија Великог у кореспонденцији 1376, 76
Е) Став Авве Доротеја према Евагрију, 80
2. Учење Гаских отаца о преимућству делатног духовног живота над созерцатељним интересовањем, 83

ТРЕЋА ГЛАВА
ОДНОС ПРАВОСЛАВНЕ ДОГМЕ И ПОДВИЖНИЧКЕ ДУХОВНОСТИ ПО УЧЕЊУ ГАСКИХ ОТАЦА, 101
1. Дисциплине православног догматског учења и подвижничко учење Гаских отаца, 101
А) Православна тријадологија и подвижнички духовни живот, 102
Б) Православна христологија и подвижнички духовни живот, 114
Đ) Православна антропологија и подвижнички духовни живот, 129
Г) Православна сотириологија и подвижнички духовни живот, 132
Д) Православна еклисиологија и подвижнички духовни живот, 135
Ђ) Православна есхатологија и подвижнички духовни живот, 142

ЧЕТВРТА ГЛАВА
СТАВ ГАСКИХ ОТАЦА ПРЕМА ОРИГЕНУ И ЕВАГРИЈУ, 145
1. Антиоригенизам и антиевагријанизам Гаских отаца, 145
2. Утицај Евагријевог подвижничког учења на каснију хришћанску традицију и значај Гаских отаца за наставак његовог коришћења у Цркви, 152
A) Синајски оци и Евагријево учење, 152
Б) Евагријев утицај на православну духовност, 156
B) Евагријев утицај на сиријским просторима и шире у антихалкидонским црквама, 165
Г) Евагријев утицај у западном хришћанству, 168
а) Православни период, 168
б) Период после Велике схизме, 169

ЗАКЉУЧЦИ, 171
БИБЛИОГРАФИЈА, 173


Увод

1) На почетку треба истаћи да у савременој богословској науци не постоји монографија која се дубоко и аналитички бави темом овог доктората. Ова дисертација је прва монографија која има за циљ да шире објасни везу између аскетског учења Евагрија Понтијског и тројице Гаских отаца из VI века Варсануфија Великог1, Јована Пророка и Авве Доротеја. Досадашњи научни радови су обрађивали ову тему само површно. Због тога се у савременој библиографији јавља потреба за оваквом дисертацијом.

Као што је познато, Евагрије Понтијски и данас важи за оспораваног црквеног писца. Био је први учени Јелин који се током IV века замонашио у египатској пустињи. Такође, био је ученик великих Кападокијских отаца и заштитник православног учења на Другом васељенском сабору у Константинопољу, али и ватрени оригениста. Био је генијалан и плодоносан писац и надалеко познат подвижник. Подвизавао се у Египатској пустињи од 383. године до свог упокојења, 400. године. Био је ученик Светог Макарија Египатског и Светог Макарија Александријца. Будући да се најпре подвизавао у Нитрији, потом у Келијама и, на крају, близу Скита, стекао је веома дубоко искуство подвижничког живота тадашњег монапггва Египатске пустиње.

После Евагријевог упокојења, нека његова дела су била осуђена саборским одлукама, а касније је уследила и његова лична осуда. Ти саборски осуђени списи су збрисани са простора Православне Цркве, међутим, сачували су се код антихалкидонаца посебно на сиријском језику. Списатељски труд Евагрија Понтијског ипак није остао бескористан, јер је Православна Црква препознала многе елементе његовог учења као душекорисне. Због тога су нека његова дела сачувана под именом других писаца, чија личност, што се тиче православног учења, никада није подлегала сумњи (нпр. Светог Нила Синаита).

Такође, важно је поменути да Црква није исказала никакву званичну осуду Евагријевог учења пре његовог упокојења. И касније, у одлукама Петог васељенског сабора, нигде се не спомиње осуда његове личности, већ само проблематичних делова његовог учења. До осуде његове личности дошло је касније, и то постепено. Први пут је поименце јавно осуђен и убројан међу остале вође јереси у Изложењу цара Ираклија 638. године. После тога, био је црквено осуђен на Западу 648. године, на сабору одржаном под Епископом римским Мартином I. Од тада се све више и више у Цркви помињала осуда његове личности. Ипак, иако су неки Евагријеви списи унииггени због њиховог јеретичког садржаја, његова аскетска дела су остала позната до данас, и налазе се чак и у Добротољубљу. Евагријево присуство у историји подвижнипггва Православне Цркве, у православној психологији и духовности, остало је вредно поштовања и помена. To се још више може рећи за аскетско учење Гаских отаца, које је изразито душекорисно, али и потпуно православно. Можда се може рећи и да је оно духовно лакше за разумевање, тј. „питкије44, од подвижничког учења потоњих Синајских отаца.

Када је реч о оригиналним и ауторским делима Евагрија Понтијског, која су дискутабилна (а посебно о Гностичким поглављима), постоји одређена сумња да она у почетку нису садржавала тако јасне старојелинске и оригенистичке заблуде. Ове јеретичке заблуде, просто речено, могле би да буду додаци каснијих преписивача и преводилаца, који су били поборници оригенизма. Што се, пак, тиче сиријског превода, верује се да је преводилац „поправио” већ проблематичне Евагријеве списе, са циљем да избегне мноштво оригенистичких заблуда које су се у њима налазиле. Овај преводје највероватније произашао из несториј анских кругова, а везује се за успомену на познатог несториј анског учитеља Вавеја (Бабеуса)3. Са друге стране, јерменски превод у свему прати поменути сиријски превод4.

2) Ова докторска дисертација има за циљ да пронађе и истражи евагријанске елементе у подвижничком учењу Гаских отаца. Због тогаје потребно истражити у којој су мери оци из Газе користили догматско и аскетско учење Евагрија Понтијског, али и какав су став имали према њему. Такође, овај научни рад има за циљ да одреди место које треба да заузме учење Гаских отаца у историји развоја црквене духовности, као и да истражи величину улоге Гаских отаца у чувању и предаји Евагријевог аскетског учења, будући да су његове списе и касније употребљавали многи црквени оци, а посебно ниптички. На крају, дисертација има за циљ да разјасни надахнуто расуђивање Гаских отаца по питању Евагријевог учења.

Ова докторска студија озбиљно узима у обзир резултате савременог богословског и филолошког истраживања, који показују да је Евагрије био свакако један од најпознатијих оригениста, будући да се у његовим списима пројављују Оригенова космолошка, христолошка и есхатолошка схватања. Међутим, чињеница је да постоје Светитељи, као што су Никодим Светогорац и Пајсије Величковски, који иако нису сматрали Евагрија за светог, у сваком случају су га сматрали за Авву. Другим речима, сматрали су га за једног од учитеља православне подвижничке духовности. Овај став је и данас прихваћен од многих модерних богослова и истраживача, као пгго ћемо видети у наставку. Такође, треба нагласити да међу тим истраживачима има и оних који се не слажу са саборском осудом Евагријеве личности, већ само са осудом његових проблематичних списа. Свакако, узроци тако озбиљне осуде, изречене доста после његове смрти, ни до данданас нису у потпуности разјашњени.

3) Да би се остварио циљ истраживања ове дисертације, биће употребљени аналитички, упоредни и историјски метод. Аналитички метод ће бити од користи у детаљном истраживању Евагријевог теолошкоаскетског система, али и у анализирању учења Гаских отаца. Упоредни, тј. синкритички метод ће послужити у тражењу аналогија, али и разлика које постоје између Евагријевог учења и учења Гаских отаца. Такође, синкритички метод ће чињенично доказати значај Гаских отаца у оправдавању вредности Евагријевог аскетског учења у православној традицији. На крају, историјски метод ће показати у којој мери је Евагријево учење утицало на православно аскетско учење, али и, генерално гледано, на Хришћанство Истока и Запада.

4) Израда теме ове дисертације је остварена у четири целине. У првој глави се говори о повезаности догме и аскетског живота по доктрини Евагрија Понтијског. У истој глави се истражује и његово учење о првенству созерцатељне (теоријске) теологије у односу на практични аскетски живот, а такође и његов оригенизам и догматске заблуде. У другој глави ће бити речи о вези између догме и аскетског живота по учењу отаца из Газе. Овде ће бити истражен и став Гаских отаца према односу созерцатељне теологије и практичног духовног живота, као и између догме и аскетске духовности уопште. У трећој глави ће подробно бити описана повезаност аскетске духовности Гаских отаца са појединачним дисциплинама догматског богословља: тријадологијом, христологијом, антропологијом, сотириологијом, еклисиологијом и есхатологијом.

На крају, у четвртој глави, биће истражен став Гаских отаца према Оригену и Евагрију, и тим путем потврђен њихов антиоригенизам и антиевагријанизам. Са друге стране, биће анализиран и допринос ових отаца за наставак коришћења Евагријевог аскетског учења у православној традицији, као и шири утицај евагријанског учења на Хришћанство и Истока и Запада.