Аутори: Драган М. Павловић, Александра М. Павловић
Страна: 500
► Остали детаљи

Неуропсихологија је релативно млада наука која води порекло из два извора: квантитативног психометријског приступа класичне психологије и квалитативног клиничког приступа проучавања појединачних случајева класичне неурологије. Од почетка свог развоја неуропсихологија се бавила дијагностиком оштећења мозга, испитујући његове функције и покушавајући да одговори на питања: да ли постоји оштећење, коликих је размера, где се налази оштећење и какав се исход очекује? 

Нови замах неуропсихологија добија развојем многобројних техника визуализације људског мозга као што су компјутеризована томографија (КТ), нуклеарна магнетска резонанца (НМР), позитронска емисиона томографија (ПЕТ), сингле пхотон емиссион цомпутеризед томограпхy (СПЕЦТ), електроенцефалографско (ЕЕГ) мапирање, функционални НМР и друге методе. Појава ових метода је омогућила да се за живота, без отварања лобање и мозга, виде промене у можданом паренхиму и корелишу са уоченим испадима на неуро­психолошком плану. Осим тога, поједине од ових метода омогућавају и праћење активације појединих можданих ареала у нормалном и патолошком функционисању што до скора није било могуће. Оваква анатомофункционална корелација је омогућила бољу локализацију неуропсихолошких функција и разумевање неуронских мрежа којима су оне посредоване. Појава наведених метода је побудила сумњу да ће неуропсихологија постати сувишна у клиничком закључивању или само академска по својој намени. Међутим, неуропсихологија је развојем неуровизуелизације само добила на квалитету и омогућила софистификован развој прво експерименталних парадигми, а потом и „чистијих“ тестова појединих функција.