Аутори: приредили Дејан Ајдачић, Зоран Момчиловић
Страна: 172
► Остали детаљи

Садржај

Садржај, 5
Реч уредника, 7
Пер Јакобсен,
Аутор као читалац – на примеру Драгослава Михаиловића, 9
Михајло Пантић
Приповетке Драгослава Михаиловића, слике из туробног доба, 20
Ала Татаренко, Неке особености наративне стратегије Драгослава Михаиловића – приповедача, 36
Милета Аћимовић-Ивков
Историја, биографија и прича. О личном и наративном идентитету у нефикционалној прози Драгослава Михаиловића, 32
Роберт Ходел
Текстуална кохеренција сказа на примјеру „Јалове јесени” Драгослава Михаиловића, 39
Павел Рудјаков,
Роман Д. Михаиловића „Кад су цветале тикве” у контексту српске прозе 60-70-их година 20. века, мотив сеобе јунака, 65
Марија Василишин
Особености превода дела Драгослава Михаиловића, 73
Вероника Јармак
Семантички дијапазон плусквамперфекта у роману Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве” и у преводу на украјински језик,
Вјачеслав Левицки
Град као полемика у роману „Кад су цветале тикве”, 81
Оксана Шуруј
Односи са Отаџбином у роману Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве”, 103
Лидија Делић
Петрија – на двострукој периферији, 109
Дејан Ајдачић
Приповедно обликовање дечијег погледа на свет у делу „Гори Морава” Драгослава Михаиловића, 127
Персида Лазаревић Ди Ђакомо
Драгослав Михаиловић у „Голом отоку” Ђакома Скотија, 141


Пер Јакобсен
Аутор као читалац — на примеру Драгослава Михаиловића

I
Књижевнотеоретска разматрања су у последњих 30 до 40 година ишла у правцу разарања стабилности језичке структуре уметничког текста. Ако је раније неприкосновена тема научних испитивања била књижевно дело, пре свега као творевина аутора који је тесно повезан са настанком и тумачењем текста, те као потпуно затворена структура sui generis, од 1970-их година су теоретичари књижевности, првенствено Ханс Роберт Јаус и Волфганг Изер, те Сејмур Четмен и Вејн Бут[1] устали против биографских и структуралистичких разматрања и тумачења књижевности и почели да се интересују за примаоца текста и, доследно томе, да се баве оним што се догађа када читалац чита уметнички текст, обрађујући у ствари сусрет између аутора уметничког текста и његовог читаоца[2]. У разматрању сложених односа између писца и читаоца горе наведени англосаксонски и немачки теоретичари су представили низ етапа или функција у каналу комуникације и преношења поруке. Писац и његов читалац као стварна, физичка лица представљају тек почетну и завршну фазу једне дугачке и сложене везе, а за следбенике овог начина разматрања књижевних односа динамика књижевне речи се налази управо између те две фазе. Тако Паул Геч, на пример, види неколико инстанци или етапа у том књижевном опхођењу: 1. аутор и читалац као две међусобне различите особе; 2. аутор као стваралац књижевног дела и читалац као потрошач ауторовог дела; 3. имплицитни аутор и имплицитни читалац, 4. фиктивни наратор и наратиј[3].

1. Први пар у овом систему — стварни аутор : стварни читалац — реалне су, физичке особе које припадају одређеном друштву и времену, одређеној култури и цивилизацији, које имају своје наклоности и које воде живот и ван својих књижевних интересовања, и на један или други начин производ су свог времена и своје средине.

2. У другој функцији, аутор и читалац представљени су на делу писања односно читања, дакле као стварни писац одређеног књижевног текста, и као стварни читалац тог истог текста. Кад је реч о српској књижевности, можемо да говоримо о примеру Драгослава Михаиловића као стварном писцу, који је написао романе Кад су цветале тикве, Петријин венац или Чизмаше, и о нама, као стварним читаоцима романа Драгослава Михаиловића.

3. Термине за два учесника следећег нивоа — имплицитни аутор и имплицитни читалац — у књижевну терминологију увео је Волфганг Изер, да би подвукао разлику у односу на стварног аутора и стварног читаоца. О особинама, ставовима и светоназорима имплицитног аутора можемо да закључимо само на основу текста. Разуме се да смо на тај начин у прилици да уочимо разлике између стварног и имплицитног аутора. Може се лако претпоставити да један аутор жели да се покаже бољим, моралнијим, хуманијим, или духовитијим него што стварно јесте. Одредити појам имплицитног читаоца је међутим далеко компликованије. По Изеру ради се о хипотетичном читаоцу, оличењу свих предуслова који су потребни да би уметнички текст могао постићи свој ефекат. Он је у суштини нека врста „идеалног читаоца”, који не само што схвата и разуме све ауторове намере, него појми везе и значења којих аутор сâм није био свестан док је писао своје дело. На неки начин имплицитни читалац није једна особа него збир свих читалаца свих времена. Иако аутор одређеном стратегијом изграђује свог читаоца, управо свог „читаоца-модела”, како би рекао Умберто Еко[4], није увек реч само о читаоцу на кога је мислио аутор. Када је, на пример, Ханс Кристијан Андерсен објавио свој бајке, оне су имале заједнички наслов Бајке казиване деци. Андерсен је очигледно имао у виду децу као своје имплицитне читаоце (или слушаоце). Али када је постало јасно да су те бајке због своје слојевитости и отворености исто толико намењене и одраслима, Андерсен је касније те исте бајке објавио под насловом Бајке (или Приповетке). Очигледно је да није тако једноставно установити кога аутор подразумева као свог читаоца. Зато и није необично да касније генерације могу у делима од Хомера надаље да нађу одговоре на сасвим модерне проблеме, за које аутор није могао ни слутити да постоје. Могло би се помислити онда да је имплицитни читалац у ствари привид, да истовремено постоји и не постоји. Не треба стога искључити могућност која, због чињенице да се ради о појму који је толико широк и еластичан, доводи у сумњу управо његову сврсисходност.

4. Да би аутор комуницирао своје садржаје читаоцу служи се приповедним гласом, такозваним фиктивним наратором чија прича делимично или у потпуности сачињава дело. Тај наратор је па опет нешто друго у односу на имплицитног аутора. С обзиром да је читав низ карактеристика, као што су тачка гледишта, свезнање, идентитет (говори ли у првом или трећем лицу) и др., повезано с тим гласом, књижевни теоретичари инсистирају на тој фигури, иако је понекад тешко разликовати имплицитног аутора од наратора. Наратор је техничко средство којим се аутор служи да би ’сервирао’ своју причу. Велики број наратора говори у првом лицу: Давид Коперфилд, Џејн Ејр, Петрија, или пак Љуба Сретеновић, бивши боксер и мангуп са Душановца са сталним боравком у Шведској. Он, како је понекад случај, има „слушаоца” или наратија у самом тексту. У роману Кад су цветале тикве присуство тог наратија је јасно иако је анониман и невидљив. Дознајемо полако да је Сретену тај његов земљак непознат (наратор га ословљава са „ви” и често објашњава прилике у Шведској које су му очигледно непознате). Док је, дакле, Љуба Сретеновић наратор, овај непознати и ћутљиви земљак представља наратија, адресата Сретеновићеве повести. Јасно се уочава да ту имплицитни аутор и наратор нису иста особа, јер говоре два различита идиома. Аутор Драгослав Михаиловић користи се стандардним језиком, а наратор употребљава жаргон и социолект свог Душановца. Исто као што Петрија говори својим косовско-ресавским дијалектом.

извор: rastko.rs