Аутор: владика Николај Велимировић
Страна: 67
► Остали детаљи

Благословио: Njegovo Preosveštenstvo G.G. Fotije, pravoslavni episkop dalmatinski

ПРЕДГОВОР

Ова књига намењена је свима хришћанима и хришћанкама уопште а нарочито хришћанској омладини. Да би побудила људе на бригу о души, и да би их тако увела у читање и разумевање Јеванђеља. Јер нико не може с волим узети Јеванђеље да чита нити срцем и умом заронити се у дубине његове осим онога, чија је се душа пробудила, и пробуђена почела да тражи задовољење својих потреба као и тело својих. Затвореној души Јеванђеље мора заувек остати затворена књига. То није књига од овога света, да се може читати и разумети лако као и свака друга књига. То је есенција душе, која храни и поји огладнелу и ижеднелу душу. У сну - ма колико да је дуг сан - тело не осећа глади; но чим се пробуди, глад почиње да га мучи. Тако и душа док је у сну, не осећа глади; но чим се пробуди, осети болове од дуготрајне глади. Таквој, и само таквој, пробуђеној души, Јеванђеље је истинска храна - храна а не лектира. Је ли пак само телесни човек пробуђен, док душа спава, боље не узимати Свету Књигу у руке. Јер телесан је човек као огњена пећ, у којој са Јеванђељем бива оно што и са дијамантом. Бачен у огањ дијамант се претвара у угљен, читано од телесног човека Јеванђеље се претвара у угљен, то јест у обичну књигу, у обичну мртву ствар, која вреди онолико - или ни онолико - колико се на пијаци плати.

Слике у овој књизи радио је чувени енглески илустратор Библије, Кларк, а купио их је у Лондону и подарио Жичкој библиотеци «Свети Лазар» један побожни и честити Босанац В. В., који не жели да му се име објављује. Овако он вели: «Две године ја сам у Лондону гледао кроз глад смрти у очи. Био сам без новца, без пријатеља, без здравља. Решен на самоубиство дошао сам једног дана на један мост на Темзи. Још једном сам погледао к небу. Но - тај поглед ме је спасао. Над мојом главом кружило је јато тица. Као муња сину ми мисао у глави: Бог који се стара о тим тицама, постараће се и о мени. Вратим се у стан. Управо нисам ни имао стана. Спавао сам по парковима. Но упутим се у један свој бивши стан; не знам зашто. Кад сам улазио у кућу, још нисам знао шта да кажем газдарици, зашто долазим. Но газдарица чим ме виде, радосно узвикну: добро те сте дошли, има једна упутница за Вас. Нисам знала где да је пошаљем.

Од тада живот се мој променио. Све је пошло од добра на боље. Данас сам богат човек. Једина књига, коју сам могао узети у руке у данима несреће, било је Јеванђеље. А сад има тако много несрећних и у мојој отаџбини, и ја бих желео, да им овим сликама помогнем, да се обрате Јеванђељу Христовом, и у њему с надом и вером траже лека својој души.»

Ово је јасан пример како и данас у бездушној Европи, која је сав свет добила а душу изгубила, те се проводи као болесник у самртној агонији, има пробуђених душа. Да, има још пробуђених душа, које пробудивши се, осећају глад и налазе хране у Јеванђељу. Зато се сунце још не гаси на небу.

Уз Часни пост Чачак - 1920.
Епископ жички Николај