Autori: Selma Lagerlef, prevod Jovanka Momčilović
Strana: 273
► Ostali detalji

Ana Svard je poznati roman švedske nobelovke koji prati sudbinu mladog sveštenika Karla Artura i njegove žene Ane. Iako je osnovna fabula vezana za Karlov život, ovaj roman se bavi problemima žena i njihovim potragom za smislom i ispunjenjem. Kroz bogat katalog ženskih likova autorka razmatra položaj žena koje pripadaju različitim društvenim klasama, što u velikoj meri uslovljava njihove snove, težnje i mogućnosti izbora.

U knjizi je na briljantan način portretisan centralni ženski lik Ane Svard - siromašne devojke koja uprkos društvenog položaja uspeva da zadrži punu kontrolu nad svojim životom. Pronicljiva zapažanja, dinamična radnja i uverljivo psihološko oslikavanje likova samo su neki od kvaliteta koji Selmu Lagerlef zasluženo postavljaju na mesto prve žene koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost


O autoru

Selma Lagerlef (1858–1940) je znamenita švedska književnica. Nakon završenih studija, radila je kao učiteljica u jednoj osnovnoj školi, a 1891. objavila je svoju prvu knjigu Gesta Berling.

Roman Ana Svard objavila je 1928. godine, a osim ovih Selminih romana poznati su i mnogi drugi, kao što su Jerusalim i Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona kroz Švedsku, koji se danas smatraju klasičnim delima švedske književnosti.

Godine 1909. dobila je Nobelovu nagradu za književnost, a 1914. je izabrana za prvog ženskog člana Švedske akademije. Bila je aktivna učesnica u borbi žena za dobijanje prava glasa i jedan od osnivača stranke Folkpartiet.


Odlomak iz knjige

Šta god ko rekao protiv Tee Sundler, jedno se moralo priznati – ona je bolje od bilo koga znala da postupa s Karlom Arturom Ekenstetom.

Ako se, na primer, pomisli na Šarlot Levenšeld, i ona je pokušavala da ga nagovori da se odveze u Karlstad i pomiri s majkom. Ali da bi ga na to nagovorila, podsetila ga je na sve što je za njega predstavljala majka, pa je na kraju zaista pokušala da ga prestraši mišlju da ukoliko se bude pokazao nezahvalnim prema majci on više neće moći tako dobro da propoveda kao dosad.

To je bilo potpuno isto kao da je htela da on, kao izgubljeni sin, dođe i izmoli da budu milostivi prema njemu i da ga ponovno prime u očinski dom. Ali u onom duševnom stanju u kom se Karl onda nalazio, to za njega nije bilo ništa – za njega koji je svojim propovedima postigao tako velike uspehe i kog je čitava opština visoko cenila.

Tea Sundler je, međutim, sasvim drugačije započela sa svojim planom da ga nagovori da opet otputuje u Karlstad. Zapitala ga je da li je istina ono što je čula od drage tetke Ekenstet – da ona, naime, zahteva da je zamole za oproštenje čak i za najmanju malenkost kojom su joj se drugi zamerili? Ali ako je tako stroga prema drugima, ona je svakako i sama voljna i spremna...

Da, Karl Artur je morao priznati da je ona takva. Istog trenutka kada bi mu majka uvidela da je nekome učinila krivo, ona je bila spremna da to opet popravi i da se pomiri.

Tada ga je Tea podsetila na ono vreme kada je draga tetka Ekenstet za vreme najgore jugovine preduzela opasan put u Upsalu, samo zato da bi on mogao da je zamoli za oproštenje, i čudila se tome što on, hršćanin i župnik, pokazuje manje pomirljivu ćud nego običan svetovnjak.

Karl Artur nije sasvim dobro razumeo šta ona smera. Samo je zurio u nju, ne skidajući oka s nje.

Ali gospođa Sundler reče da je ovaj put draga gospođa pukovnikovica Ekenstet ta koja je njemu učinila krivo, pa ako je ona tako pravedna, kako on tvrdi, onda, bogme, on ne može posumnjati da se ona sada kaje zbog toga i da od sveg srca čezne za tim da ga zamoli da joj oprosti. Ali ona ne može da dođe kod njega jer je bolesna, pa je stoga njegova dužnost da ode do nje.

To je bilo nešto sasvim drugo u odnosu na ono kako ga je nagovarala Šarlot. To nije značilo vratiti se roditeljima kao izgubljeni sin, nego stupiti pred njih kao pobednik! On sad nije išao tamo i molio da mu se milostivo oprosti, nego je on bio taj koji oprašta. Nije moguće opisati koliko mu je to silno godilo i koliko je bio zahvalan Tei koja ga je navela na tu misao.

U nedelju, čim se vratio iz crkve i obedovao kod Tee, on je već pošao na put u Karlstad. Da, bio je tako zažaren da je svu noć putovao. Budnim ga je održavala sama pomisao kako li će biti lepo kad bude stigao kod majke. Niko nije bio kadar da ovakav susret udesi tako lepo kao njegova majka.

U pet sati ujutru stiže on u Karlstad, ali nije odmah otišao kući nego prvo u svratište. Šta majka o njemu misli, u to ni najmanje nije sumnjao, ali za očevo mišljenje nije baš bio sasvim siguran. Nije bilo nemoguće čak ni to da bi otac mogao da ga ne pusti unutra, a on nije baš želeo da mu se to desi pred kočijašem.