MIKRO KNJIGA
    od 1984. god.
    Knjige▹KnjiževnostPoezija

    Prikaži 4 puta
    veću sliku


    Његош: Ноћ скупља вијека
    Аутор: Петар ИИ Петровић Његош
    Страна: 45
    Остали детаљи
    Veličina slova: A A
    Српски бисери – један бисер, Његошев, којим се поноси свеколико Српство

    НОЋ СКУПЉА ВИЈЕКА

    Шта треба знати о овој песми…

    Ноћ скупља вијека је љубавна песма Петра II Петровића Његоша, настала, највероватније, 1844. у Перасту где је владика Раде једно време боравио.

    Девојка из суседства… јаребица или соко…

    Савременици су забележили да је у суседству живела девојка која се загледала у прелепог владику, а и да он „не презираше те погледе”.Владику је привукло што није била „плашљива јаребица”, као тадашнеј црногорске девојке већ је била „жена млада али соко сиви”. Не зна се како се та лепотица која је овладала срцем црногорског владара звала, али се њен лик провлачио и у каснијим Његошевим делима.

    Тако је, заљубљен, владика Раде у Перасту написао своју једину љубавну песму коју је касније носио и скривао испод свештеничке мантије „на страни срца”. Кад је његов секретар за то сазнао, листић с песмом, владика је спалио и над њим горко плакао!…

    Текст ове, за многе, најлепше љубавне песме, први пут је објављен у „Босанској вили“ 15. јануара 1913. Објавио ју је Павле Поповић под насловом „Једна непозната Његошева песма”, уз објашњење да је песму нашао у „Јавној библиотеци“, у Петрограду, у рукописима Јегора Петровича Коваљевског. Ово Његошево дело, нађено је у препису и под насловом Ноћ скупља вијека. У том препису не постоји други део наслова Парис и Хелена који данас познајемо.

    Његошево „Не дам!“…

    „Историјски институт Цетиње“, објавио је 1956. „Његошеву биљежницу“. Бележницу владике Рада, поклонила је кћер краља Николе И, Ксенија Петровић, а на самом њеном крају, на издвојеном листу, налазио се и текст песме Парис и Хелена или Ноћ скупља вијека. То је био текст на ком су исправке а нека туђа рука песму прилагођавала првом делу наслова замењујући „ја” с „он” мењајући све из првог у треће лице једнине претварајући овај лирски и еротски доживљај у виђење, нечије, можда Парисове љубави, никако Његошеве јер како је и сам аутор говорио свом секретару – „Владика да пише пјесму од љубави, не дам!”.

    „Ја појета, она појета…“

    Иако није приличило да владика пише љубавну поезију, из сећања Љубе Ненадовића, који је путовао по Италији кад и Његош, сазнало се, касније, да су за владиком уздисале многе отмене даме. Ни сам владика Његош, иако предан обнови и модернизацији црногорске државе, а духом посвећен својим делима и заветован на целибат, није остајао равнодушан према женама. Остало је записано и сведочење да му је пажњу привукла и лепа и тад чувена песникиња Милица Стојадиновић Српкиња, за коју је владика рекао: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори”.

    Ипак, владика Његош, имао је други пут и улогу и љубавни заноси, забрањене маштарије, преточио је не само у једину своју љубавну песму „Ноћ скупља вијека”, већ се женска лепота и чежња помаљају и у другим његовим делима. Лепотица је „замађијала” јунака Вука Мандушића, ком се због ње „свијет око главе врти” а лепотици коју је случајно срео „очи горе живје од пламена, чело је љепше од Мјесеца”. У филозофском делу „Луча микрокозма” као жена, представљена је читава природа…

    Ненадмашна лирска бравура великог српског генија…

    Љубавна песма „Ноћ скупља вијека”, без сумње, представља потпуно другачију творевину од свег што је Његош написао. Лирска бравура писана у 64 шеснаестерачка стиха, која говори о ноћи вреднијој од читавог живота, ненадмашно описује сусрет двоје младих, једног духовника, „пустињака”, замишљеног младића који ужива у лепотама једне приморске ноћи, под „плавом Луном” и једне „виле” која се однекуд појављује пред њим. Да ли је „ноћ скупља вијека” Петра II Петровића Његоша измаштана или доживљена, данас је мало важно. Да ли је владика прекршио свој завет и заиста доживео „цјелив један ноћи цјеле” са младом дивотницом којој би „да и све славе” такође никад нећемо сазнати. Његова данас чувена песма, дуго је чекала да буде објављена без тих измена које је туђа рука накнадно уносила претварајући можда његов лични доживљај у неки апстрактан.

    „Ноћ скупља вијека” – први пут преведена на седам језика – појавила се 1997. на 150. годишњицу од штампања „Горског вијенца“, у луксузном, библиофилском издању куће „Интерпресс“, из Београда, у сарадњи с Ољом Ивањицки која је том приликом насликала циклус слика посвећен Његошу и његовој „Вили Пераштанки”. Ове, такође јубиларне године, у поводу 200 година од рођења Његоша, „Интерпресс“ је објавио и ново проширено издање ове књиге у којој се песма поред српског, може прочитати и доживети и на италијанском, енглеском, шпанском, руском, француском, немачком, кинеском и јапанском језику! Поред овог издања, недавно се чуло да ће се у Русији 200 година од рођења Његоша обележити између осталог и још једним издањем и преводом управо ове, мање познате али свакако једне од најлепших лирских творевина владике Петра II Петровића Његоша.

    Написао: С.Спасић



    Петар Петровић Његош:

    НОЋ СКУПЉА ВИЈЕКА

    [Пјесма је написана 1845. Први пут је објављена у „Босанској вили“ 1913.]

    Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
    испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
    сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
    те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
    Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
    под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;
    на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
    мушице се огњевите ка’ комете мале роје.
    Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
    и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.
    Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;
    красота ми ова бож’а развијала умне силе.
    Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
    ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
    претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави
    душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,
    О, насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
    те са небом душа људска има своје сношеније!
    Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
    на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!
    Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –
    све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
    затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
    стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
    Тренућ ми је сваки сахат – моје вр’еме сад не иде;
    силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде…
    Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –
    завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
    Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
    од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
    зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
    огледало и мазање презиру јој черте фине.
    Устав’, луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
    кад су Сунце над Инопом уставити могле виле.
    Прелесницу како видим, загрлим је ка Бог вели,
    уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
    При зракама красне луне, при свјећици запаљеној,
    пламена се споји душа ка душици раскаљеној
    и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
    Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!
    Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
    што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.
    Совршенство творенија, таинствене силе боже,
    ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
    Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
    од тисуће што чувствујем, једну не знам сада рећи!
    Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
    дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
    црна коса на валове низ рајске с’ игра груди…
    О, дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!
    Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
    но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
    на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
    кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
    Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
    к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
    зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе…
    Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.
    Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
    Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
    свезала се два погледа магическом слатком силом,
    као Сунце с својим ликом када лети над пучином.
    Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
    тад из вида ја изгубим дивотницу своју младу!

    извор: Башта Балкана

    Поговор - монахиња Олимпијада (Кадић)
    Магија слатких сила : Његошева Ноћ скупља вијека у свјетлости Православног Предања


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Његош: Ноћ скупља вијека
    Издавач: Чувари
    Страна: 45 (cb)
    Povez: meki
    Писмо: ћирилица
    Формат: 11 x 16 cm
    Година издања: 2018
    ИСБН: 978-86-80650-15-9
    RASPRODATO
    Nije u planu obnavljanje izdanja





    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    MIKRO KNJIGA D.O.O.
    Kneza Višeslava 34, 11030 Beograd, Srbija
    e-pošta: prodaja(а)mikroknjiga.rs
    Komercijalna banka: 205-33117-65
    Matični broj: 07465181
    Šifra delatnosti: 5811
    PIB: 100575773
    Dokumenti o identifikaciji

    © Mikro knjiga 1984-2024