МИКРО КЊИГА
    од 1984. год.
    ✚ Православни подсетник
    ♥ Lista želja
    Билтен
    Форум
    Контакти и питања
    Knjige▹PravoslavljeИконе
    Основе живописања
    Аутор: Тодор Митровић
    Страна: 284
    Остали детаљи
    Veličina slova: A A
    Књига професора Тодора Митровића Основе живописања представља сликарски приручник намењен студентима Високе школе Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Ово је још једна у низу књига које су вредни наставници ове, не толико старе, школе припремили за студенте, али и за ширу научно-уметничку јавност. На првом месту књига представља сублимирани став модерног сликара и православно опредељеног иконописца, те је и методологија писања ове публикације утемељена на модерном схватању методологије црквене уметности. Аутор књиге полази од претпоставке да црквена уметност треба да утиче на обликовање културног и духовног простора, те широко поставља аксиоме које ће уметничко-теоријски разрађивати.
    Иако је насловом, структуром и садржином директно везан за предмет Основе живописања, који се похађа на другој години основних академских студија оба студијска програма ове Високе школе, приручник тематиком и обимом текстуалног и визуелног материјала који износи може да буде употребљен и као директан ослонац за практичну наставу сликања, током каснијих фаза студија. Наравно књига ће помоћи не само студентима основних него у првом реду студентима мастер студија који ће моћи дубље и целисходније да утону у своје специфичне теме, имајући сада и ову вредну студију која по много чему превазилази општу одредницу "приручник". Књига је намењена како ширем слоју наше уметничке јавности тако и свакој конструктивној критици, на шта и сам аутор позива.
    Фаза упознавања са црквеним сликарством, коју књига покушава да уведе у педагошке оквире, по много чему је специфична. У њој се, наиме, после савладавања основне цртачке живописачке дисциплине на првој години, студент први пут у потпуности посвећује раду са бојом и четкицом. Ипак, приручник није превасходно намењен упознавању са бојом као ликовним елементом. Расправа о боји, као најрелативнијем и вероватно најтеже објашњивим визуелним садржајем сваке слике, на почецима упознавања са живописом уступила је место процесу савладавања специфичног поступка сликања у слојевима, од тамног ка светлом, који је развијен у византијском (средњовековном) сликарству. У том смислу, могло би се рећи да практична настава, у фази којом се бави приручник, стоји управо негде на пола пута између цртања и сликања (у пуном значењу речи). Студент ће се служити сведеном палетом пигмената да би поменутим сликарским поступком – који ћемо касније у тексту означавати као осветљавање – објашњавао форме лица и тела (драперија) којима је представљен портрет светитеља на икони. Могло би се рећи да ће се студенти упознати са сликарском материјом, тачније са поступком њеног наношења на сликарску подлогу помоћу кога се добија илузија облика специфичних за иконични портрет, без детаљног улажења у сложену тематику везану за релациону природу боје и бескрајно сложене (колористичке) односе у којима се ова особеност пројављује. Из мање технички усмереног, поетског, али и теоријског (богословског, симболичког) угла гледања, могло би се укратко рећи, како и сам аутор тврди, да је тема ове књиге светлост и њен однос са ликом (лицем и телом) светитеља.
    Иако превасходно настаје као подршка за један педагошки приручник намењен практичној настави, теоријском аспекту књиге није посвећено мање пажње. Његов обим и садржина унеколико чак превазилазе потребе просечног студента сликарства. Пошто је уметничка област којој се студент посветио, поред практичне, обележена огромном и дуготрајном теоријском традицијом, аутор је сматрао, у складу са општом наставном политиком наше високошколске установе, да остављање могућности за максимално проширивање поља теоријског интресовања појединачног студента треба да буде саставни део конкретног уметничког образовног процеса. Општи је утисак да је аутор теоријски материјал брижљиво и плански класификовао. Тако се назиру два плана:
    1) основни текст, који би просечном студенту требало да олакша приступ, како самим практичним визуелним примерима, тако и богатој историјској, естетској и богословској позадини на којој су настајали.
    2) напомене које садрже, осим уобичајеног критичког апарата, и детаљна објашњења, илустративне цитате из релевантне литературе, као и неке од могућности расправе са представљеним теоријским ставовима.
    Широко мултидисциплинарно поље које аутор обухвата – укрштајући информације из историје уметности, уметничке теорије, естетике и богословља... са практичним сликарским искуством – свакако може бити коришћено као конкретна теоријска платформа за уметничка/теоријска истраживања на каснијим годинама студија. Њихова ширина са једне, и истраживачки карактер са друге стране, требало би студенту да омогуће неку врсту енциклопедијског, али и стваралачког, увида у бројне теоријске области које могу да му буду врло корисне и инспиративне приликом упознавања са уметничком облашћу која га превасходно интресује.
    У основи читава књига представља обраћање сликара сликарима – али у контексту педагошког тумачења уметности која је, у свим својим иконографским варијацијама, чувала свештени историјски портрет као једно од својих централних естетско-богословских интресовања. Управо из те специфичости, готово сви садржаји књиге која је пред читаоцем могу постати употребљиви за директно или индиректно упознавање са дугачком историјом, теоријом и праксом живописа Источне Цркве.
    Зато овај уџбеник желимо да истакнемо као јасан покушај давања педагошког доприноса оживљавању црквеног сликарства кроз омогућавање приступа некима од основних стваралачких постулата које смо препознали у богатој и дугој средњовековној традицији. Ова књига утемељено износи аргументе у прилог замисли по којој би се управо ови креативни постулати могли поставити у средиште истраживања педагошког приручника за црквено-уметничку школу, каква је Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију која постоји, дела и утиче на јавност већ две деценије.
    Врло је значајан приступ и методологија проф. Митровића, који полази од питања која у контексту технологије, али и педагогије, намећу одговоре који су свевремени, тако да материјал за живописање – према ауторовим речима - даје икони њено незаменљиво иконично богослужбено блистање. Са друге стране, битно је да аутор технолошке теме и процесе не сматра небитним, јер је очигледно да та једноставна правила заната, о којима су данас, у ери технологије и брзог преноса информација, и лаици скоро потпуно обавештени, нису сметала старим мајсторима да праве сликарска ремек-дела.
    Проф. Митровић – кроз уџбеник – наглашава да данашњим иконописцима на том послу нешто смета, а да то свакако нису стари ни савремени приручници, нити технологија и иконографија коју ови описују, већ је експлицитан проблем – погрешан приступ, тачније неодговорно тумачење средњовековне зографске литературе и уметности. Истичући ову аномалију у савременом живопису, аутор књиге сматра да је то врло необично зато што је најчувенији међу приручницима управо обележен речју тумачење (од грчког: ἑρμηνεία). Ставивши ту реч у наслов своје књиге, иако његов потоњи текст на први поглед не даје такав утисак, Дионисије из Фурне пружио је дијалошки процес својим читаоцима, говорећи им да се ту можда заиста даје једно тумачење, односно да он тумачење започиње, а да је на потоњим генерацијама да тај процес наставе и унапреде, а затим и примене. То тумачење о сликарским вештинама, аутор ове публикације препознаје и одређује на више планова, тако да добија врло јасну слику о Предању и предањима, а затим и о савременом живопису. Проф. Митровић поменути проблем пажљивије осматра, и види правац из кога би било практично започети његово разјашњавање. Сигурно је, поред онога што је у старим приручницима записано, постојало и мноштво садржаја из конкретне живописачке праксе и теорије, који напросто тада – а ни касније – нису забележени – управоп су то поменута предања, која уз Свето Предање чине да Црква и уметност Цркве узрастају до Царства. Очигледно је да је баш то учинило да средњовековни – па чак и Дионисијев – живопис дубоко и емпиријски изражава веру оне Цркве која га је породила него што то чини данашњи. Зато аутор пише овакво тумачење основа живописања, јер поменути садржаји се, наравно, могу означити као не(за)писано сликарско црквено предање. Пошто су поменута предања прекинута, не изненађује то што је управо тај незаписани део најтеже обновити, јер је временом занемарен, а затим и заборављен. Такође је сасвим очекивано да без незаписаног корпуса, који је по свему судећи био више него замашан, данашња црквена уметност изгледа крајње осиромашено – и у ликовном и у богословском смислу.
    После свега уоченог и дискутованог, аутор поставља нова питања. Да ли уопште има смисла расправљати о нечему до чега је немогуће доћи? Пошто континуитет сликарског предања у Цркви јесте прекинут, очигледно је да нема начина којим би се до његовог усменог аспекта могло досећи, јер је процес прекинут али срећна околност лежи у томе што реч усмено овде морамо схватати крајње условно. Аутор уџбеника добро запажа да су богослови своја тумачења вере, у чијим променама је природно сублимирано и оно што би могли да означимо као усмено богословско предање, имали потребу да стално и екстензивно записују, док су сликари у Цркви по том питању били мање ревносни, јер су мислили да своје предање бележе бојом и четкицом. Стваралачко усмено предање је већ садржано у иконама и фрескама, па тако сликари нису имали потребу да пишу схолије на своје приручнике и да оно живописано објашњавају. Ту су и погрешили. Тачније, пре би се могло рећи да су приручници били својеврсне (педагошке) схолије на основни ликовни текст који је уписан у насликаним површинама.
    У том смислу би се однос централне и периферне тематике у сликању и писању о сликању врло лако могао изокренути. Можда једноставно треба признати да је оно што у савременом дискурсу о икони – захваљујући некритичном прештампавању приручника, између осталог – постаје централна тема, у некадашњем ипак било само својеврсна техничка схолија, јер је могуће повући врло занимљиву паралелу између поменутих схолија (тумачења), којима је у рукописним кодексима обично (физички) уоквириван главни текст, и рама/оквира на византијској икони. Схолије су, наравно, некада могле да постану историјски и теоријски драгоценије од главног богословског текста, али су свакако биле његов (официјелни) саставни део, и у великој мери су усмеравале његово тумачење. Однос центра и маргине је тиме у овој култури, на врло специфичан начин релативизован – маргина није била прост додатак, већ саставни део основног текста. У том смислу, ни овде старе приручнике не бисмо требало да сматрамо безначајним или непотребним, већ би требало покушати да им се пронађемо одговарајуће место у оквирима теоријског дискурса о икони. У духу паралелизма који је аутор представио, оквир ипак не може да постоји независно, или пак да носи улогу централне теме – попут свештеног лика или догађаја који су њиме уоквирени. Дакле, (незаписана) предања, које нам читајући старе сликарске приручнике некако непрестано измиче и оставља нас недовољно обавештене о суштини сликарског процеса, леже у самој теми коју они тумаче – конкретним сликарским остварењима. Тој теми је средњовековни ученик приступао посматрајући (како настају) дела учитеља. Управо је посматрачка, а не усмена, линија предања прекинута. Тако да све изговорено треба да буде комплементарно те да се слика и текст допуњују, а не да имају однос физички одвојеног рама и слике, што може да се истакне као највећи допринос овог уџбеника, односно да се нагласи да је аутор иницијатор новог тумачења средњовековног живописа али и зачетник савремене живописачке естетике.

    Аутор пружа и решење за нагомилане проблеме који се уочавају у савременом живопису: једини начин да се оживи посматрачка димензија лежи у покушају остварења што темељнијег и што отворенијег сусрета са конкретним делима из историје црквене уметности. Дакле, икона треба да се гледа и да јој буде дозвољено да и она гледа посматрача, односно верника. Однос долази изнутра, из дијалога, из везе која је том приликом остварена. Само пажљиво посматрање и разлагање трајних, променљивих или пак произвољних елемената који сачињавају развој језика иконе кроз историју, може нам помоћи да полако научимо читање тог језика. Дакле, естетика сада израња из теологије и ерминевтике, што допуњује предања и доприноси бољем разумевању сликарских ремек дела из средњег века. Управо уметнута у шири контекст естетика добија на садржају и обогаћује саму себе новим изразима, којима у савременом контексту треба дати прави смисао. Уз све то, аутор књиге покушава и на тај начин да помогне будућим генерацијама живописаца да преброде све препреке у стварању оригиналног савременог иконографског израза, без баласта старих и врло добрих и успелих дела. Приликом ревитализације и поновног читања било ког старог језика неминовна је употреба савремених метода, које једине могу да надоместе хендикеп настао губитком живог предања језика и да га приближе савременом човеку, који ће га разумети и који ће га користити. Све то је било неопходно како бисмо разумели богословско-иконографску традицију са почетка прошлога века.
    Да није очишћен, заштићен и обновљен, те затим фотографисан и, на послетку, публикован (штампан) огроман историјски материјал, који је данас врло лако доступан, тај би материјал остао готово недодирљив и за нас недоступан. Управо је то други циљ и Академије – да сачува и обнови све старо и запустело у живопису, било у пракси или у теорији. Захваљујући историчарима уметности спроведене су научно-техничке процедуре, а затим су класификована и описана дела, што је иницијална радња за стварање елабората на тему консерваторско-рестаураторских радова на било ком артефакту. То је почетна радња из које израстају сва даља истраживања и на крају – са свом пропратном документацијом – сав материјал бива објављен и презентован јавности. Остваривање циља делатности оваквих школа – каква је Академија – креће од препознавања оних који могу да помогну и на које се Академија може ослонити, а то су сигурно и историчари уметности, који су потребни јер допуњују рад теолога и естетичара. Као и свака интерпретација, и њихов научни дискурс истовремено и омогућује и ограничава наша конкретна сазнања. Стога аутор узима слободу да тврди како је данас свака расправа о црквеном сликарству која није у стању да узме у обзир достигнућа савремене историје уметности унапред осуђена на понављање фразеологије, каква избегава да се дотакне конкретне (историјске) уметничке стварности, коју Митровић сматра последњим преосталим резервоаром живог црквеног сликарског предања.
    Тек ће најделикатнији приступ тако схваћеној (богословско-историјској, али и естетској, односно стваралачкој) уметничкој стварности моћи да попуни оне рупе у сазнању савременог истраживача и ствараоца на пољу црквених уметности, које су се упорним прештампавањем старих приручника, и њиховом слепом применом, само додатно продубиле.
    Не потцењујући, већ користећи, садржину тих истих старих приручника односно – првенствено – ерминија, овај уџбеник јесте покушај осветљавања управо онога што у њима не пише, већ долази из предања: онога што је учинило да се студеничка и сопоћанска фреска, на пример, задивљујуће разликују, а истовремено постану незаобилазна чворишта на свим мапама светске уметничке и богословске баштине.

    Садржај књиге Основе живописања је распоређен у седам поглавља која су, осим завршног, следствено организована у одговарајуће теоријско-визуелне биноме, али тако да образују три тематске целине, од којих свака обрађује по једну од основних сликарских тема које су анализиране и организоване према педагошком методу развијеном кроз дугогодишњу наставну праксу. Увод у сваку тему представља својеврсну уопштену расправу о теоријским (историјско-естетско-богословским) аспектима одређеног сликарског проблема, а завршава у наредном поглављу објашњењима и примерима (репродукције) која објашњавају решења настала у конкретном сликарском поступку.
    Прво и друго поглавље говоре о теми базичног сликарског начела, са главном темом - ликом (инкарнатом) на икони и његовом специфичном везом са символиком светлости у живопису. Треће и четврто поглавље су посвећени проблемима везаним за сликање косе и браде изображеног лика, као изузетно важног аспекта процеса визуелне идентификације светитељског портрета у црквеном сликарству. У петом и шестом поглављу се усмеравамо на сликарске методе за представљање одежди на иконама које истовремено говоре и о начину на који је доживљавано (преображено) људско тело у оквиру ове врсте уметности. У последњем поглављу упознајемо се са начинима на које је сликан, доживљаван и тумачен специфични простор (свет) у коме је представљена светитељска фигура.
    Изношење практично-педагошких и теоријских разлога због којих се основна тема приручника отвара у првом поглављу показаће, већ на самом почетку, зашто се у следећем поглављу, у коме су изнета практична објашњења и визуелни примери везани за конкретну примену сликарских метода за представљање лица на икони, крије средишња замисао визуелног аспекта целе публикације. Тако да друго поглавље представља својеврсну (педагошку) жижу овог сликарског приручника, те је зато оно – и по обиму и по креативном ангажману аутора у његовој реализацији – логично најобимније, али и садржајно најбогатије.
    Највећи део предложака, који прате текст и анализу дате теме, у другом поглављу представља неку врсту синтезе многобројних додира са старим иконама, фрескама и мозаицима, и проживљеног сликарског искуства аутора уџбеника. Метод којим је уз визуелни материјал из области историје уметности приступано, могао би се назвати неком врстом упоредне визуелне анализе, из чијих резултата су касније (временом) извучене, мање или више убедљиве, језичке правилности, са својим мање или више истрајним историјским опстајањем у дуготрајном развоју црквеног сликарства. Тек у светлу ових резултата које истиче аутор овог уџбеника тумачена су правила из литерарног предања која су сачувана у преписима старих сликарских приручника. На крају су, после дуготрајног процеса анализе и синтезе, уобличене правилности, кроз поновно поређење са свом разноликошћу конкретних историјских иконографских примера. Свако од добијених упутстава смо означили древном речју – тумачење.
    Вредност књиге је и то што су сликарска правила, визуелном и теоријском анализом екстрахована, примењена на петнаест различитих начина (од којих је сваки посебно репродукован у осам сукцесивних фаза сликарског поступка). То значи да су правила у примени, као што је и најављено, показала могућност да породе не један већ велики број (15) конкретних и различитих резултата (поступака), који могу да понуде неку врсту полазне тачке за упознавање практичног сликарског метода представљања лика на икони.
    Аутор уџбеника полази од чињенице да је образовање иконописца сврсисходније осмислити кроз поређење са начелима, на којима је базирана пракса савладавања неког живог језичког система, него га одредити као процес меморисања аксиоматског списка правила чија прецизна примена гарантује брзе, лаке и поуздане резултате. А такав живи систем се може савладати само на примерима конкретне примене.
    Друго део приручника, са многим примерима примене сликарских (језичких) правила, јесте стожер педагошке методологије коју примењује проф. Митровић и која може да буде залог за будуће – образоване – иконописце, јер су њене практичне последице сасвим очигледне. Аутор зна и преноси млађим генерацијама да се иконопис не може савладати за шест месеци у атељеу неког искуснијег иконописца, као што се превише често подразумевало у нашој ближој или даљој прошлости. Иконопис се, важно је опет поновити, данас може научити само кроз стално и мукотрпно сликарско и теоријско изучавање различитих примера из историје уметности, а затим и анализирања и њиховог непрестаног међусобног поређења. Ови примери, и вежбе које се на њима базирају, затим се пореде са формалним сликарским знањима стеченим у претходном школовању. Тек када се пропусте кроз ову двоструку призму, могуће је на конкретним историјским примерима увидети начин на који су мајстори тумачили природу коју су сликали, начин на који су је сликарски преображавали или – богословским језиком речено – начин на који су сликарским средствима дочаравали њен таворски преображај.
    На крају, када савлада правила живописачког језика, иконописац заправо тек може да започне своје стварно уметничко усавршавање, односно изграђивање личног стила или аутентични израз који извире из његове вере и знања. Не треба заборавити да ће од овога другога зависити однос, како побожног, тако и непобожног посматрача који стоји пред иконом, која гледа и у коју се гледа. Ако било који од поменутих посматрача пред иконом остане равнодушан, тада се морамо запитати да ли је живопис заиста још увек проповед у бојама, или осликавамо храмове само зато што је то неко други радио пре нас. То је и егзистенцијални проблем, јер поштујући постулате вере и иконографије изражавамо себе као слободну личност која улази у заједницу са Богом, како кроз Свету Литургију, а оно и кроз наш подвиг у оквиру узрастања у иконописању. Дакле, потенцијални проблем би морао да се реши у ранијој фази бављења иконописом, како би живописац могао да на аутентичан начин проповеда бојом и шири еванђељске Истине.

    ***

    Процес стваралачких промена у раду Тодора Митровића текао је логично и постепено кроз сазревање и редуковање ликовних средстава, а тежиште се временом померало ка чисто фигуративном да би данас његов рад доживео врхунац у теоријском изложењу свог приступа стваралачком процесу и методологији стварања у оквиру канона и – догматски схваћене – слободе. Његова тежња ка феномену поетске сублимације у контексту слободе да се Богу благовештењски ускликне: Да!, наглашена је на свокој страници уџбеника који је приредио за иконописце, али и на свакој икони коју је рукотворио.

    Јереј др Жељко Р. Ђурић


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Основе живописања
    Издавач: Задужбина Светог манастира Хиландара
    Страна: 284 (cb)
    Povez: meki
    Писмо: ћирилица
    Формат: 25 cm
    Година издања: 2013
    ИСБН: 978-86-7768-058-9
    RASPRODATO
    U pripremi je obnovljeno izdanje
    Ako želite da vam javimo kada bude u prodaji:

    Prijavite se ovde da biste mogli da rezervišete.






    Kupljeno uz ovu knjigu

    Гдје Господ живи
    780 din.

    Цртеж у песку: Повјест о ранохришћанским мученицима, 2. издање
    650 din.

    Свих жалосних радост 4: Чудотворне иконе Пресвете Богородице
    250 din.

    Просјак у дечијем врту
    300 din.

    Диван си Господе, у Светима Својим!: Свети чудотворци
    290 din.

    Чудо у Капернауму: Јеванђеље о исцељењу узетог и јеванђеље о радости и злурадости
    280 din.

    Преваспитавање човечанства: Глобализам и образовање за „Ново доба“
    860 din.

    Човек и животиње: Хришћански поглед
    780 din.

    Трагање за духовним видом
    980 din.

    Православље и религија будућности
    490 din.

    Хришћанство и модернизам
    770 din.

    Товит
    250 din.

    Digitalna fotografija, 1. deo, prevod 2. izdanja
    1840 din.

    Свакодневне молитве Светог Владике Николаја
    450 din.

    Одговарање на Божанственој Литургији, за служење на српском и црквенословенском језику
    350 din.

    Јапанске бајке 3
    550 din.

    Православна вера: основни приручник о Православној цркви, књига 1: О учењу
    490 din.

    Историја религије
    1990 din.

    Теологија иконе : Хиландарски преводи
    700 din.

    Иконе манастира Хиландар (на енглеском)
    1850 din.

    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    MIKRO KNJIGA D.O.O.
    Kneza Višeslava 34, 11030 Beograd, Srbija
    e-pošta: prodaja(а)mikroknjiga.rs
    Komercijalna banka: 205-33117-65
    Matični broj: 07465181
    Šifra delatnosti: 5811
    PIB: 100575773
    Dokumenti o identifikaciji

    © Mikro knjiga 1984-2024