Аутор: Владислав Петковић Дис
Страна: 244
► Остали детаљи

Пред нама се налази збирка песама Владислава Петковића Диса, песника сањара, слутњи и ирационалних визија. Тачније, пред нама је избор песама из његових објављених збирки. Приређивач се одлучио да ову књигу започне избором песама из Дисове прве збирке – Утопљене душе, не изостављајући ниједан њен део. Тако се на самом почетку налази Пролог, који почиње антологијском песмом Тамница.

Она је предочена као мала космогонија, изграђена на основу три мотива – тамници, звезди и очима, која објашњава трауму рођења, живот као пад, али и човекову егзистенцију. Наредна четири дела поменуте збирке су: Кућа мрака, Умрли дани, Тишине, Недовршене речи. Збирка Утопљене душе завршава се епилогом Сан и антологијском песмом Можда спава, која осликава Дисово потонуће у ирационално, у покушај објашњења човековог почетка живота. Будући да је био опседнут смрћу, ништавилом, болом, очајем, живот је видео као тамницу, те је у својим стиховима песимиста и поетичар патње.

У овој књизи налазе се и песме из његове друге збирке – Ми чекамо цара, које представљају песнички императив историји и право оличење родољубивих песама, у којима је, такође, неизбежна компонента смрти. У песмама из последњег циклуса, у којима Дис отоврено говори о својим болима у изгнанству, песимизам је достигао врхунац, што је и уочљиво у песми Међу својима, где Дис чезне за обичним људским стварима, за женом и децом. Њоме се затвара ова књига првог српског песника са изузетним метафизичким, трансцедеталним и спиритуалним својствима.