Аутор: Бранислав Нушић
Страна: 246
► Остали детаљи

Поједини књижевници и критичари сумњали су у ауторову креативност, и та сумња му је, како и сам Нушић каже, помогла да стекне репутацију академика и да постане члан Српске академије наука и уметности. Будући да је позив за академика могао да стигне сваког трена, Бранислав Нушић одлучио је да овим романом прикаже читаоцима свој живот без икаквог прикривања и улепшавања, како га други биографи не би величали постхумно. На почетку књиге налази се пишчев предговор у коме објашњава због чега ствара ово дело.

Такође, писац говори у предговору које је периоде свог живота сместио у овај хумористички роман: „Опис свога живота отпочео сам са рођењем, налазећи да је то најприроднији почетак. Полазећи од тога факта, ја се нисам упуштао у ствари које су претходиле моме рођењу, пошто о томе вероватно и нема података. Аутобиографију сам завршио женидбом, налазећи да после женидбе човек и нема аутобиографије.”

Књига се затвара Нушићевим текстом, односно поговором. Наиме, аутор у поговору изражава жељу да напише и ову последњу главу, јер не жели да његови верни читаоци чекају наставак. Она је посвећена пишчевом завршетку живота, кроз коју провлачи нити о филозофији живота и смрти. На крају књиге, Нушић себе види као на позорници, те исказује потребу за захваљивањем, што и чини. Овим делом читаоци се, на занимљив и потпуно нов начин, упознају са животом аутора, приказаним његовим очима