Аутори: Јохан Готфрид Хердер, Едвард Сапир
Страна: 212
► Остали детаљи

Godine 1769. Berlinska akademija je kao temu nagradnog konkursa objavila sledeće, kao što je bio običaj, na francuskom: »En supposant les hommes abandonnés à leurs facultés naturelles, sont‒ils en état d'inventer le langage? Et par quels moyens parviendront‒ils d'eux‒mêmes à cette invention?« Postoje u stilu ove teme dve stvari koje su karakteristične za to doba. Prvo, primetiće se da je osnovna poenta ove rasprave trebalo da bude ovo: da li je jezik prirodnog, to jest ljudskog, ili natprirodnog porekla. Tada se nikako nije moglo uzeti zdravo za gotovo, kao što bi danas normalni istraživači to učinili, da je čovek stekao dar govora na potpuno prirodan način; teret dokazivanja je, u stvari, bio na onima koji su osporavali božansko poreklo jezika. I drugo, pitanje Akademije govori o jeziku kao »izumu«. Baš kao što je mašina »oruđe«, sredstvo za postizanje nekih drugih mehaničkih efekata, tako se i na jezik gledalo kao na oruđe, sredstvo za postizanje nekih drugih željenih mehaničkih efekata, naime, prenošenja ideja pomoću čujnih, a zatim i vidljivih simbola. A pošto su istorija i iskustvo pokazali, ili se činilo da pokazuju, da su mašine »izmišljene« primenom izvesnih moći inteligencije, logična paralela je čini se zahtevala da i taj divan izum nazvan jezik predstavlja »izum« nekakve inteligencije. Onda je jedino pitanje bilo ovo: da li je ljudski um bio dovoljno inteligentan i snalaživ da izmisli jednu tako finu mašinu, ili je za nju bila potrebna božanska ruka? Voilà tout.

SADRŽAJ

Prvi deo
Da li su ljudi, prepušteni svojim prirodnim sposobnostima, mogli sami da izumeju jezik?, 5

Drugi deo
Kojim je putem čovek mogao i morao najprikladnije da izume sebi jezik, 95
Napomene, 149

Edvard Sapir: Herderova Rasprava o poreklu jezika, 157