Аутор: Михаило Вукас
Страна: 228
► Остали детаљи

Из књиге

ЖИВОТ И СМРТ У СТАЛНОМ ПРЕПЛЕТУ

Из збира историјских прелома, из запамћеног у предачком казивању, или у обданици и несаници проживљених милих и немилих дешавања, Михаило Вукас је изнедрио нову прозну, зналачки умрежену целину, којој од корице до корице дотура сопствену префигурацију, а то значи не мења лајт мотив, по чијој записаности стоји проклетство да је заборав гори од смрти. Томе се експлицитно супротставља и онда када говори о вечним почивалиштима оних којима понад свеже ископане земље није остављена биљега како би се знало ко је баш на том месту прахом праху враћен, већ се помиње по неком општем именовању – ХУМКА. На нашим и иним просторима их, нажалост, има онолико и ту се неминовно намеће оно увек мучно питање – шта ако их не пронађемо, а најчешће то јесте усуд оних народа који крију братоубилаштво – међусобно затирање истих по језику, често и вери. То трагично искуство није заобишло ни Вукасову генерацију, ни њега самог, о чему је у сведочио у потоњем двокњижју СУДБИНА ИСТИНЕ.

Михаило Вукас се у својој исповедности бави сентенцијама које ни једног тренутка не лебде, већ држе на окупу драгоцени сензоријум, рецимо то језиком његове струке, из кога би однекудни зачуђеник могао да искаже свеприхваћену мудрост по којој у потоњој поруци стоји да све што живи створу учини другом, чини истовремено и себи. Ваљда у тој филозофији темељеној од прапостања, истрајава и мрв божје правде.

Рецепцији догађаја Вукас не мења ток ни када то може да учини без ризика да такав поступак прети да повреди иједну чињеницу потонулу у хук минулих времена, ни онда када казује оно што је његово око записало завичајним и неким другим просторима по којима је борио све своје.

Живот и смрт у прози Михајла Вукаса су у сталном преплету. Као почетак и као крај. Као радост и жалост. Као историја коју нико не може порећи, јер траје по усуду по коме творац успорава а људска заумност, залудност и нехај убрзавају, па се догађаји очас смењују и бивају прекоредни са трајним губитком, без обзира јесу ли историјски записи или су у неком епском простору остали затајени за векове. Теже је – слутим његову тугу, ако гробова нема, ако их не можемо наћи, ако векују у некој неодређености као ХУМКЕ. Теже је учинити запев да би им се име споменуло, или ако се само у неким приликама из тмуше дубоких јама при доброј тишини чује шум вазнесења према светлости. Тада се бол доживљава, али тешко казује.

Супротстављање чину нестајања и заборава, било како да су приказани, представља животну и професионалну истрајност Михајла Вукаса, којој дотура реч као опомену онима који су вичнији смрти него животу, да живот јесте један и да га треба часно и без узмака проживети.

Крвава вертикала многе је заобишла, али на нашој пушкометини она, нажалост, траје све до века у коме је и сам Михаило Вукас био принуђен да вида ране које су за собом оставили милосрдни и неки немилосрдни анђели, те тако и сам постао онај источник о коме је током детињих дана слушао од својих дедова, пажљиво колико и звекет медаља којима су сведочене оне унутарње непреболне и оне видљиве ране, као траг који опомиње да ми јесмо на овим просторима, да постојимо и да смо вичнији смрти него животу. То охолим и силним јесте била и биће одвећ горка опомена.

У лирском вишезначју, Вукас читаоцу сугерише како лицем осетити земљу и траву, како благодарити оно мало праха затајеног око жилица корена, неколико само наизглед ситних зрнаца земље, а довољног да се навије око прстију, таман толико да се њиме лице може покрити, кад за то време дође.

Зачуђујућа је патографичност Михаила Вукаса у предочавању болести од које болују векови за нама, за коју није нађен нити је у неком трагу лек на почетку овога века, у коме цивилизацијска постигнућа муњевитом брзином удаљавају човека од човека и чине простор разумевању латинске фразе по којој је човек човеку вук. Дакле, егоистички пориви који супростављају појединца и заједнице и гурају их у непрестане сукобе, могло би се рећи у стални рат свих против свију. А онда остају ране да сведоче, као и неколике о којима Вукас говори у својој књижевности, које и сам не може да преболи.

У наглашеној суровости времена Вукас је уверен да једини спас од свеприсутне немилости може да се потражи у породици, јер из ње расте љубав и апсолутна моћ. Сведочи о томе својим животом у коме његова Мирјана и благородно потомство чине спасоносну оазу мира, спокојства и доброте. Његова породица је део онога што он заиста јесте – хуманиста и творитељ драгоцених, не измаштаних, већ стварно проживљених догађаја, које ће савремена историјица, примећујемо, у многочему, нажалост, прећутати.

Загледан у реке са Калемегданске тврђаве, Вукас осећа драгоцени загрљај који му помаже да сагледа неподвојивост сенке која га прати, и када сунца нема, и на особен начин помаже му да из збира догађаја у тихости предвечерја гради слику са знаком. То му помаже да буде заветник роду и породу, који је са склапелом и пером затумарао људским срцима како би им помогао дуже да трају.

Задивљујуће је са којом прецизношћу Вукас записује догађаје, факте, временска одређења, личности и ликове давно потонуле у тмушу дубоких јама, из којих их вазноси према светлости његова реч. Реч којом описује блиставу сузу потеклу из деда Савиног ока са слике на надгробнику и њено параболично значење, или ону која описује Авалу, Ташмајдан, Чукур чесму, јатаган, пиштољ, пушку, топ и крв. Топлу људску крв.

Оне који су се, бранећи Београд, добровољно исписали из бројног стања, Вукас враћа међу споменике живе и дотура топониме по којима су се, у различитим епохама, записивали углавном немили догађаји, после којих нас је увек било мање. И, ако нема обележја, ако их не нађемо запишимо, како то Михаило Вукас чини, да им се имена у причи помену. Да се не забораве. Јер, како рече – ЗАБОРАВ ЈЕ ГОРИ И ОД САМЕ СМРТИ.

Видак М. Масловарић

Садржај

СВЕЋА, 3
„Ђурђевдан, 5
Кућа била на погрешној стране реке Саве. Западној, 6
Историја има навику да се понавља, 9
Опрости Боже. Хваљен Исус, 13
А која би га фамилија ћела а да није прошо војску?, 17
Онај што гледа у дрво увек подвикне – иде!, 20
У обе куће свећа до зоре горела, 24
Kад је стиго до дечјег логора u Градишкoј, даље нијесам издржао, 30
Где је мој тата?, 37
Сри Ланка , 40

БАРКА, 47
Чамац на Уни, 48
Нојева барка – за окужене Србе, 52
Пази како газиш и да ниси паучину такнуо, 54
Јак. Добро. Водиш жена. Чуваш моја жена у Немачка, 57
Све се утиша када се црквени кров сруши, 59
Доктора Младена и учитеља Уроша увек ваљало чути, 61
Осмерац на Дунаву, 63
Жућа на Сави, 68
Мунрејкер на Балтику, 77
Огњене стреле се сручиле на све што им се нашло у близини, 82
Мунракер у Будви, 90

МУШМУЛА, 97
џџџџџџџ, 98
Права љубав заборава нема, 111
ЖИВОТ И СМРТ У СТАЛНОМ ПРЕПЛЕТУ, 115
ЧИТАЈУЋИ ХУМКЕ МИХАИЛА ВУКАСА, 118