Аутор: Михаило Вукас
Страна: 184
► Остали детаљи

Из књиге

Писмо читаоцу

Београд. Ташмајдан. Парк студентских дана. Задња шанса. Младост. Шале. Погледи и шапат. И песма. Црне косе цуро имаш... аман да ги жалам неби ти ги дала... Е мој Митке. Беше то. Млад сам био... Пустахија... Пусто турско. Тако ти оно рече? А ја? Ја – пусто студентско брале... оно... студентско. Неко воли црне очи, неко плаве боје, а ја јадан не разумем, волим обадвоје.

Поново сам ту.
Данас.
Коса оседела. Два сантиметра нижи. Корак спорији. А ми-
сли би да престигну једна другу. Из овог времена. И из сећања. Премного успомена.
Проведох четири децније изван овог неба.
Ипак сам сво време делио његову судбину. Судбину мога града. Моје Србије.
Кад год је затребало.
Угледао се на умне људе. Послушао њихове речи.

„Не питај шта од државе можеш да добијеш него шта можеш да у њу уложиш.°
(Ј. Ф. Кенеди)

„Народу се даје а ништа од њега не тражи.”
(Др Лаза Лазаревић)

Умне речи. Требало их је и делом осведочити.

И рече Бог – Нека буде светлост. И би светлост. На планети земљи.
Народно позориште. Велика бина. Некад пуна светлости. Некад у полумраку. Некад у мрклом мраку.
Светлост и реч. Реч гласна. И шапат. И песма. И радост и туга. Срећа и бол. Свега је под овим кровом било и биће. Актери у снопу светлости рефлектора. Прати мимику. Прати сваки покрет целога тела. Да их они у сали добро виде. И добро чују. Сцене за памћење. Аплаузи. Повици.

Друга кућа. И другачија. И у њој сала.
Мала сала.
А ипак – сала.
На улазним вратима плочица. Операциона сала. Цела осветљена и за актере и за оне уз и око њих. И рефлектори су ту. И овде упаљени, али су актери изван светлосног снопа.
Оно, не сви.
По нека реч прекине тишину. Полугласна реч која може да живот значи. Крај задњег чина дочекан у апсолутном миру. Нема аплауза. Погледи и овде фиксирани за главног актера. Чекају његов први дрхтај. Дрхтај што живот враћа.
Сала мала, а велика.
Операциона сала.
Главни актер – људско срце. У салу стигло болесно. Ојађено.
Последњи акт. Прва конгтракција. Први откуцај. И први дамари. Електроника показује – све је у реду. У човеку се живот буди. Здрав живот.
Тим одахнуо. Нема аплауза. Само лагани али топли осмеси.
Тим је обавио свој задатак.
Тим.
И ја у њему.
Први међу једнакима.
Помиловах срце. Нежно. Као новорођенче. „Хвала ти срце. Осветлај нам образ.” „Синусни ритам. Пулс добро пуњен.” „Искључи машину.”
„No problems. Everything in order.” (Нема проблема. Све је у мреду.)
„Таcк så mycket till alla.” (Свима вам хвала)
Ставих три прста на леву комору срца. Сачеках пуну контракцију.
„Ha det så gott.” (Све ти најбоље желим)
Анестезиолог не издржа а да не прокоментарише. Италијан.
„Е Мишо, Мишо. Србин. Не може да оде без поздрава... Поздрави га за растанак. Лепо. Још лепше што то учини на твој начин. Не знам да ли га прекрсти али сам сигуран да ниси мислио да га покрстиш. Довољно дуго и довољно добро те познајемо. Ниси поп. Ниси од кад те знамо.”
„Нека Лу. Један је Бог. Нека га призива свако по свом. Свако на свом. Само нека му молитву услиши. То ми је од увек у души.”
Застадох пар секунди. Погледом прелазим по сали. Сви слушају. Завршне речи из душе послате.
„И моју.”
+++
Ред је да вам кажем ко сам.
Родио сам се у Нишу давне 1939. године прошлог века. Кум у цркву ушао са једним именом на памети. Из цркве изнели бебу са другим. Куму се поглед зауставио на икони Архађела. У црвеној књизи оста ово друго записано.
Крштење.
Босиљак и тамњан.
Благодат светога духа.
У народном предању
Душа добрих људи на босиљак мирише.
И зла сила бежи када запалимо тамњан.

И тако, мајка Лепосава у цркву унела бебу а из цркве изнела – Михаила.
+++
Мајка.
Створена да рађа, подоји, одгоји. Стрепи и опомиње.
„Ниси ти више мали.”
Тако изустила Матијина мајка. А моја:
„У твојој шаци, сине, живот држиш. Хладноћом прекинеш откуцаје срца, па их топлином поново измамиш. Нека ти прсти буду вешти, памет бистра а душа блага. Благословен ми био мој Аранђеле.”
------------
Две мајке. Речи другачије. Мисао иста.
Две српске мајке. На овој нашој раскрсници путева. И на небу и на земљи. Светице наше. А како да их другачије назовем. Никада није злотвор могао да нас толико побије колико су српске мајке могле да роде. Да наш народ опстане.
---------------
Сви сте чули ону-
... иза успешног човека стоји успешна жена.
У мом животу би мало другачије.
Ја сам имао срећу да не буде иза мене.
Била је уз мене.
Она је од мене већи патриота. Она се за боје заставе свога
народа и пре мене борила и изборила. Песник Миљурко написа – мало ли је?
А онда...
Онда је четири дивна детета на свет донела.
За њих, за мене, за нашу малу и за велику српску породицу целог се живота жртвовала – моја супруга Мирјана. Проживесмо и преживесмо скупа богат живот. Препун
свега... и свачега.
Није чудно да су нам драги Његошеви стихови -
Нек се овај вијек горди,
над свијема вјековима...

Зато сам и осетио душевни порив да на папир пренесем хронологију нашег века. Хронологију која мора да сведочи да се и наш век може да горди. Изговорена реч има снагу. Написана има моћ да остане сведок вековима.
Читаоче, нека наша заједничка порука буду стихови Алексе Шантића -

Снага је наша планинска ријека
њу никад нико уставити неће.

Снага у мишицама наших прадедова, дедова, очева, синова.
Снага у пркосу наших прабаба, баба, мајки и кћери.
Снага је наша српски војник.
Снага наша су гробови хероја.
Снагу су нашу осетили многи што су нам на белег стали.
Тробојка се виорила и у рату и у миру
– у рукама ратника и радника
– спортских шампиона Југославије, Србије, Европе, света – на крмама наших бродова
– на крилима наших челичних орлова
Снага је наша у смрти и рођењу.

На гробљу ће изнићи цвијеће
за далека нека поколљења
(Његош)
------------------–
Наше пљеме изгинути неће
(А. Шантић)

Ваш Михаило

Писмо је написано за славским столом у подножју Авале, планине Карађорђевог хајдука Васе Чарапића, змаја од Авале.
На Ускрс 2016. године