Autor: Hugo Lečer
Strana: 286
► Ostali detalji

„Samo nekoliko dana pre nego što će se pojaviti Da li je moje vreme bilo moje vreme, Hugo Lečer je umro od posledica teške operacije na srcu u 79. godini života u Cirihu 18. 8. 2009.

Ovo delo je trebalo da bude piščev intelektualni i biografski bilans. Ali postalo je njegovo zaveštanje kojim je on još jednom pažljivo, autoironično, duhovito i dirljivo predstavio velike teme svog života. Kao i sva ostala njegova dela, i ovo vrca od radosti i zadovoljstva pripovedanja, koji se sjedinjuju sa strašću humaniste i blagošću moraliste, ne prezajući od postavljanja najvažnijih egzistencijalnih pitanja.“
Neue Zürcher Zeitung

Dečak sedi kraj reke i pušta niz vodu drvenu lađicu, „glasnika“ koji najavljuje da će ubrzo neko doći za njom. Dečak je odrastao, postao pisac i otisnuo se tragovima lađice. Krenuvši od reke svog detinjstva, ciriške Zil, stigao je do Volge, Nila, Amazona, Jangcea… Sećajući se putovanja, bezmalo po celom svetu, veliki švajcarski pisac Hugo Lečer (Hugo Loetscher, 1929–2009) ispisuje svoju intelektualnu biografiju i svodi bilans pred kraj života. Njegova priča teče duž reka i mostova, previre od duhovne radoznalosti i čuđenja i meandrira od humora do melanholije. Od rečnih i životnih tokova Hugo Lečer briljantno skicira geografsku kartu svoje osećajnosti. Ali u isti mah on svoje životne i književne teme razvija do sveobuhvatne autogeografije, do priče o razvoju jedne globalne svesti.

Hugo Lečer je, kako saznajemo iz ovog dela kojim se oprostio od sveta, rođen pod sazvežđem znaka pitanja, skeptik koji zna da su pitanja često lepša i važnija od odgovora, čovek neiscrpno radoznalog duha, kosmopolita koji je uvek na putu ka novim obalama i nepoznatim kopnima i, konačno, nepopravljivi humanista. 

O autoru

HUGO LEČER (Hugo Loetscher) se rodio 1929. godine u Cirihu. Nakon studija filozofije i književnosti, najpre radi kao književni kritičar u listovima „Neue Züriche Zeitung“ i „Weltwoche“. Od 1958. do 1962. je urednik u časopisu za kulturu Du. Godine 1960. u ciriškom pozorištu Schauspielhaus premijerno se izvodi njegova drama „Promena smene“ („Schichtwechsel“). Najranija putovanja Lečera vode u Italiju, Portugaliju i Grčku.

Njegov prvi roman „Otpadne vode. Ekspertiza“ („Abwässer – ein Gutachten“) izlazi 1963, potom slede „Pletilja venaca“ („Die Kranzflechterin“, 1964) i „Noa. Roman jedne konjukture“ („Noah. Roman einer Konjuktur“, 1967). Od 1964. do 1969. Lečer je jedan od urednika u najpoznatijem švajcarskom nedeljniku „Die Weltwoche“. Zahvaljujući dugim boravcima u Latinskoj Americi postaje svestrani poznavalac Južne Amerike i o njoj sve češće piše reportaže. Godine 1975. objavljuje jedan od svojih najpoznatijiih romana „Imuni“ („Der Immune“), sa autobiografskim elementima, a 1979. delo vezano za putovanja po Brazilu „Svet čuda. Jedan susret sa Brazilom“ („Wunderwelt. Eine brasilienische Begegnung“). Od 1976. Lečer sve češće putuje na Daleki istok, pre svega u Jugoistočnu Aziju.

Među kasnije romane spadaju „Sezona“ („Saison“, 1995), „Oči mandarina“ („Die Augen des Mandarin“, 2001), kao i žanrovski teško odredivo delo “Ključ od vešernice ili šta kada bi bog bio Švajcarac (Der Waschküchenschlüssel oder Was – wenn Gott Schweizer wäre, 1998). Pored romana i putopisnih reportaža piše i pripovetke (upor. zbirku Grba (Der Buckel, 2004)), poeziju (upor. Bio jednom svet (Es war einmal die Welt, 2004)) i veliki broj eseja, članaka i predavanja, među kojima valja pomenuti zbirku eseja o švajcarskoj književnosti Čitati umesto penjati se (Lesen statt klettern, 2003), zbirku Slikom stigao na svet. Reportaže i eseji o fotografiji (Durchs Bild zur Welt gekommen. Reportagen und Aufsätze zur Fotografie, 2001), sabrana predavanja o poetici i književnosti Pripovedati o pripovedanju. Predavanja o poetici (Vom Erzählen erzählen, 1999). Posthumno su mu objavljene i reportaže o Brazilu, Pronaći otkrivanje. Na putu u mom Brazilu (Das Entdecken erfinden. Unterwegs in meinem Brasilien, 2016). O Lečeru i njegovoj književnosti postoji objavljena zbrirka eseja Ići u svim pravcima. Članci i govori o Hugu Lečeru (In alle Richtungen gehen. Reden und Aufsätze über Hugo Loetscher, 2005) u kojoj se nalaze tekstovi Fridriha Direnmata, Petera fon Mata i mnogih drugih.

Lečer je bio i gostujući predavač na više evropskih i američkih univerziteta, kao i dobitnik čitavog niza nagrada za svoj književni rad. Smatra se jednim od najznačajnih švajcarskih autora druge polovine 20. veka i jednim od poslednjih „javnih intelektualaca“ u toj zemlji. Da li je moje vreme bilo moje vreme je Lečerovo memoarsko delo, koje se pojavilo neposredno pred njegovu smrt u decembru 2009. godine.