Аутор: Мило Ломпар
Страна: 415
► Остали детаљи

Јасно образложен и аргументан одговор на изазове савремених напада на темеље српске културе и државности, дат кроз низ текстова о лажним и аутентичним интелектуалним величинама.

Шта је српски одговор Латинки Перовић и Ивану Чоловићу?

Шта се не сме, а шта је дозвољено критиковати?

Ко су највећи умови српске културе 20. века?

Рекли су о књизи:

Књига професора Ломпара Полихисторска истраживања садржи у свом средишту један велики и значајни есеј који је посвећен критици једне идеологије коју професор Ломпар назива окупационо-колонијалном идеологијом. Тај есеј је по своом значају једно од најзначајнијих места у новијој критици те идеологије. Свима бих препоручио да прочитају не само овај есеј већ и целу књигу.

Проф. др Слободан Антонић

Књига Полихисторска истраживања Мила Ломпара показује на који начин се књижевном тексту може приступити укључујући знања из различитих области људске духовности и на који начин интелектуалац који је опремљен управо широким корпусом знања успева да укаже на оно што недостаје нашем времену и начин на који модерни полихистори то могу да промене.

Проф. др Слађана Јаћимовић

Из књиге:

Понекад наилазимо на грешке које бацају тамну сенку на општу културу Латинке Перовић. Тако у једној реченици о Милану Богдановићу долази до концентрације материјалних грешака: „У књижевној критици наставио је ону оријентацију коју је крајем 19. века започео Љубомир Ненадовић, а после Првог светског рата на Београдском универзитету наставили Павле Поповић и Јован Скерлић.“ (322) Није тачно да је Љубомир Ненадовић исказивао било какву критичку оријентацију „крајем 19. века“, јер је био мртав 1895. године, јер се уопште није бавио књижевном критиком и јер је такву оријентацију исказивао Љубомир Недић. Није тачно да је такву оријентацију после Првог светског рата могао наставити Јован Скерлић, јер је умро 1914. године, па су он и Павле Поповић на Београдском универзитету могли остваривати своје критичке и књижевноисторијске оријентације – уосталом различите од оних које је обликовао Љубомир Недић – само пре Првог светског рата.

Ове реченице о Милану Богдановићу написане су – као предговор једној књизи – 2009. године, да би у овом облику – као погрешна тврђења – биле пренете у Доминантну и нежељену елиту. Да ли је могуће да нико – у периоду од 2009 до 2015. године – није приметио колико су оне нетачне? Или није било никог ко би ризиковао известан број непријатности и увреда које би се сручиле на његову главу ако укаже на њих? Чита ли, уопште, неко оно што пише Латинка Перовић, проверава ли неко истинитост њених цитата, или се све што она саопшти прима на исти начин као што се то чинило док је била секретар ЦК СК Србије: идолатријски, без икакве провере, са афирмацијом њене идеолошке и политичке оријентације?

Мило Ломпар